Filmski žurnal“ proslavio slikarku iz Kovačice

Dar je ispoljila još u detinjstvu, no u školi nije bilo dovoljno olovaka i svesaka, već je učila da piše, računa i crta na tablici kredom pa bi bila presrećna kad se dokopala očeve olovke.

" Bio je ćurčija, majstor tad vrlo cenjenog zanata – seća se samouka slikarka, čiji je atelje prekoputa Galerije naivne umetnosti na glavnoj ulici Kovačice. – Imao je mastiljavu olovku kojom sam u Bibliji, na dve prazne strane, nacrtala portrete devojčica. Tata je nedeljom čitao Bibliju, a zbog mojih prvih crteža se nije ljutio. I pre nego što sam krenula u školu, iglom sam crtala po drvenom prozoru.  "

Pohađala je časove maestra Martina Jonaša, koji se već preselio u legendu i ima lepo uređen spomen-dom u prestonici naive, a kad je prvi put učestvovala na izložbi „Kovačički oktobar”, zablistala je u prilogu „Filmskog žurnala”, tad redovno prikazivanog pre filmova po bioskopima.

" Tek sam bila na početku karijere i ne baš voljna da pričam, misleći da ima vremena kad se sasvim umetnički dokažem", skromno će gospođa Katarina.   

Dodaje da se još kao mlada laćala nimalo lakog posla po banatskim njivama.

" Sve motive mojih slika doživela sam. Recimo, žetvu pšenice kako se nekad ručno radila, a ja sam dve godine u bivšoj Zem-zadruzi „Jednota” iskusila vrelo letnje sunce i pravi težački rad. Zatim sam otišla u Beograd da čuvam decu i radim po kućama. Tamo čujem da postoji besplatna pripremna škola za buduće slikare. Upisala sam je i pohađala četiri godine. Tri sam slikala na pak-papiru ugljenom, a jednu pokušavala da vajam, pa sam jedina skulptorka među ovdašnjim samoukim umetnicima", priča Katarina.

Karlečikova je želela da studira na Likovnoj akademiji, ali joj se želja nije ispunila, već je posle srednje škole u Beogradu penziju zaradila kao računovođa. Ipak, velika želja za likovnim izrazom nije je napustila, pa banatsku idilu kakve se iz mladosti seća već decenijama na platnima dočarava.

"Davno je nas, mlade, Jonaš upućivao kako se mešaju boje, pripremaju platna i ukazivao na zanatske finese umetnosti. Dragocena je bila i sugestija akademskog slikara Stojana Trumića iz Pančeva da prestanemo da kopiramo već slikamo ono što nas okružuje i što nosimo u srcu. Tako upravo i radim, za razliku od onih što štancuju pejzaže i motive s fotografija. Teško je uraditi originalnu sliku, ali vredi se potruditi", veli Katarina.

Vajka se da je bila opterećena poslom u kancelariji i kod kuće pa je tek usput slikala. Sada dok ona vredno zimi slika u toploj kuhinji, suprug Pavel Severini više voli da na televiziji gleda filmove, mnogo čita i rešava ukrštenice. Slikarstvo ga nije privuklo, verovatno i jer je bio na odgovornim funkcijama u Domu kulture i opštini.   

"Slikarka sam bila i pre udaje, pa eksponate potpisujem devojačkim prezimenom. Uverila sam se u to da vredi slikati, što dokazuje i veliki broj stvaralaca u Kovačici. Najviše kupuju Beograđani, ali i stranci iz Australije, Francuske, Nemačke, Amerike... Posetioci dolaze kod mene da vide šta radim, a one koje zanima drugačiji stil, upućujem u druge ateljee. Dosta nas je, ali svako ima svoje mesto pod suncem", zaključi Katarina Karlečik Severini.

M. Mitrović