Филмски журнал“ прославио сликарку из Ковачице

Дар је испољила још у детињству, но у школи није било довољно оловака и свесака, већ је учила да пише, рачуна и црта на таблици кредом па би била пресрећна кад се докопала очеве оловке.

" Био је ћурчија, мајстор тад врло цењеног заната – сећа се самоука сликарка, чији је атеље прекопута Галерије наивне уметности на главној улици Ковачице. – Имао је мастиљаву оловку којом сам у Библији, на две празне стране, нацртала портрете девојчица. Тата је недељом читао Библију, а због мојих првих цртежа се није љутио. И пре него што сам кренула у школу, иглом сам цртала по дрвеном прозору.  "

Похађала је часове маестра Мартина Јонаша, који се већ преселио у легенду и има лепо уређен спомен-дом у престоници наиве, а кад је први пут учествовала на изложби „Ковачички октобар”, заблистала је у прилогу „Филмског журнала”, тад редовно приказиваног пре филмова по биоскопима.

" Тек сам била на почетку каријере и не баш вољна да причам, мислећи да има времена кад се сасвим уметнички докажем", скромно ће госпођа Катарина.   

Додаје да се још као млада лаћала нимало лаког посла по банатским њивама.

" Све мотиве мојих слика доживела сам. Рецимо, жетву пшенице како се некад ручно радила, а ја сам две године у бившој Зем-задрузи „Једнота” искусила врело летње сунце и прави тежачки рад. Затим сам отишла у Београд да чувам децу и радим по кућама. Тамо чујем да постоји бесплатна припремна школа за будуће сликаре. Уписала сам је и похађала четири године. Три сам сликала на пак-папиру угљеном, а једну покушавала да вајам, па сам једина скулпторка међу овдашњим самоуким уметницима", прича Катарина.

Карлечикова је желела да студира на Ликовној академији, али јој се жеља није испунила, већ је после средње школе у Београду пензију зарадила као рачуновођа. Ипак, велика жеља за ликовним изразом није је напустила, па банатску идилу какве се из младости сећа већ деценијама на платнима дочарава.

"Давно је нас, младе, Јонаш упућивао како се мешају боје, припремају платна и указивао на занатске финесе уметности. Драгоцена је била и сугестија академског сликара Стојана Трумића из Панчева да престанемо да копирамо већ сликамо оно што нас окружује и што носимо у срцу. Тако управо и радим, за разлику од оних што штанцују пејзаже и мотиве с фотографија. Тешко је урадити оригиналну слику, али вреди се потрудити", вели Катарина.

Вајка се да је била оптерећена послом у канцеларији и код куће па је тек успут сликала. Сада док она вредно зими слика у топлој кухињи, супруг Павел Северини више воли да на телевизији гледа филмове, много чита и решава укрштенице. Сликарство га није привукло, вероватно и јер је био на одговорним функцијама у Дому културе и општини.   

"Сликарка сам била и пре удаје, па експонате потписујем девојачким презименом. Уверила сам се у то да вреди сликати, што доказује и велики број стваралаца у Ковачици. Највише купују Београђани, али и странци из Аустралије, Француске, Немачке, Америке... Посетиоци долазе код мене да виде шта радим, а оне које занима другачији стил, упућујем у друге атељее. Доста нас је, али свако има своје место под сунцем", закључи Катарина Карлечик Северини.

М. Митровић