EVGENIJE DUMČA  Veliki gradonačelnik male varoši Sentandreje

Srbi su ovde živeli i pre 1690. i Velike seobe pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. Od oko 37.000 porodica, koje su tad došle i do Ugarske, oko 8.000 se naselilo u Sentandreji i, po podacima iz 1720. godine, čak 88 odsto žitelja varoši su bili Srbi, a danas ih je jedva stotinak. Ipak je tu i danas sedište Budimske eparhije SPC i Srpski pravoslavni muzej, a od sedam nekadašnjih crkava ostalo je četiri: Bogorodična (Beogradska), Požarevačka, Preobraženjska i Blagoveštenska.

Iznedrila je Sentandreja mnoge znamenite ličnosti, kao što su episkopi Visarion Pavlović, Arsenije Radivojević, Stefan Avakumović i Sinesije Živković, a na tron mitropolita beogradsko-karlovačkog uzdigao se Vićentije Jovanović. Svojim perom duh varoši „celim svetom slavnom” ovekovečio je Jakov Ignjatović, ali je u rukovođenju Sentandrejom nenadmašan ostao Evgenije Dumča (1838–1917), gradonačelnik preko tri decenije, od 1872. do 1903. 

Bio je veleposednik, trgovac i veliki dobrotvor. Rođen je u Pešti kao izdanak vrlo imućne porodice cincarskog porekla, koja se sredinom 18. veka nastanila u ugarskom Komoranu i uključila u život lokalne srpske zajednice nastale još dva veka ranije. Mada se njegovo ime u arhivskim izvorima navodi kao Eugen na nemačkom i Jene na mađarskom, te Jevgen, Jevgenije, Jevđenije, u matrikulama srpskog peštanskog hrama Svetog Georgija zaveden je kao Evgenije.

Gimnaziju i Visoku trgovačku školu završio je u Beču, a 1850. nastanio se u Sentandreji. Bavio se veletrgovinom, pre svega kljukom i vinom, kasnije i drugom robom, nekretninama i vrednosnim hartijama. Koliko je uspešan gradonačelnik, privrednik, političar i jedan od najvećih dobrotvora svog doba bio, potvrđeno je na vek od njegove smrti, kad je u Gradskoj kući u Budimpešti upriličen naučni skup njemu posvećen.

Organizator i direktor Srpskog instituta u Budimpešti Pera Lastić naglašava da je Dumča uspevao da kao gradonačenik upravlja Sentandrejom zahvaljujući dobrim odnosima s vlastima, strogom finansijskom poslovanju, te veštom balansiranju i vođenju politike socijalne solidarnosti u višenacionalnoj sredini.

A uspeo je da uradi mnogo korisnih stvari za grad, pa je odvodnjavanjem močvare u ataru varoši dobijeno dosta novih oranica i parcela za gradnju, radio je na otkupu šuma, doprineo otvaranju sreskog suda i poreske uprave, uvođenju telegrafa i telefonske mreže, formiranju gradske štedionice, izgradnji pruge do Budimpešte i još mnogo toga.

Uporedo s trgovinom, preduzetništvom i poslovima vlasti, Dumča je učestvovao u društvenom životu, ne samo grada. Bio je poslanik i potpredsednik Srpskog narodnog crkvenog sabora, čelnik gradske crkvene opštine i Eparhijske skupštine, član Uprave zagrebačke Srpske banke i predsednik njene filijale u Budimpešti. Politički, pripadao je umerenoj, srpskoj liberalnoj opciji, koju je predvodio novosadski advokat Mihajlo Polit-Desančić, a izvesno vreme bio i u vrhu njegove stranke.

Dumča se oženio 1862. Petronelom Blažić, ali u dugom i srećnom braku nisu imali dece. Smatrali su svojom plemenitom obavezom da odvajaju novac za pomoć siromašnima, naročito nejači. Osnovali su više zadužbina, a u mestu pomagali Pevačko društvo i čitaonicu „Javor” i srpsku školu. Po raznim mestima Budimske eparhije Dumča je podizao školske zgrade i davao novčane priloge za njihovu izgradnju u Lovri, Čipu, Bati, Kalazu i Čobancu, pa se smatra jednim od najvećih dobrotvora srpskog naroda severno od Save i Dunava.

Za stečene zasluge, povodom 25 godina gradonačelnikovanja 1897. austrijski car ga je odlikovao Viteškim krstom Franje Josifa Prvog. Jedna od glavnih ulica u starom delu grada ponela je njegovo ime, njemu u čast komponovan je svečani marš, a poklonjen mu je i skupoceni srebrni pribor za pisaći sto, koji je kasnije dospeo u Novi Sad i čuva se u Muzeju Vojvodine. 

S kraja 19. i početkom 20. veka u Sentandreji Srbi su činili tek oko 15 odsto stanovništva, ali zahvaljujući Dumčinoj pozitivnoj politici, imućni i ugledni Srbi su u varoši držali ključne pozicije. Pogotovu što u gradsku kasu uplaćivali gotovo polovinu poreza. Međutim, Lastić podseća na to da je pri kraju gradonačelničkog mandata Dumča sve više napadan od novopridošle mađarske elite zbog navodnog zapostavljanja razvoja infrastrukture i kašnjenja elektrifikacije i popločavanja ulica, te dominacije male grupe Srba u rukovodstvu grada. Bilo je to vreme sve agresivnijeg nacionalizma i asimilatorske politike ugarske vlasti, pa je u takvoj atmosferi Dumča, koji je ranije doživeo srčani udar, podneo ostavku 1903.   

Zlatnu svadbu, 50 godina braka Evgenije i Petronela proslavili su 1912. i tad dali čak 48 dobrotvornih priloga obrazovnim i kulturnim ustanovama od Sentandreje do Sremskih Karlovaca, Novog Sada, Bjelovara i Zagreba. Izdvajali su novac ne samo za Srbe već i za siromašne Sentandrejce drugih nacija, bili članovi Patronata Društva „Privrednik” koje je brinulo o školovanju siromašne srpske dece i priložili mu 52.000 kruna.

Na glavnom trgu, nadomak Blagoveštenske crkve, stoji od 1763. spomen-krst, koji je obnovljan 1901. dok je još gradonačenik bio Dumča, a poslednji put 1990, prilikom obeležavanja tri veka od Velike seobe Srba.

Na kući u kojoj je živeo prvi i na dužnosti najdugovečniji gradonačelnik, 2001. zahvalni Sentandrejci su postavili reljef s Dumčinim likom i spomen-ploču na srpskom i mađarskom jeziku.

 

Milorad Mitrović