Dve mlade umetnice daju pečat obnovi Saborne crkve u Karlovcima

Iako to njima dvema nije neobično, šta više kažu da u konzervatorskim krugovima ima dosta žena, čak i da na obnovi fasada Saborne crkve i Patrijaršijskog dvora u Sremskim Karlovcima nisu jedine pripadnice lepšeg pola, mora se priznati da videti ih kako oštećenim ukrasima vraćaju život na toj visini i čuti kako ćaskaju dok rade, nije svakidašnji prizor.

Upitate li ih da li se plaše, obe će kao iz topa odgovoriti potvrdno. Smatraju da je prirodno osećati strah s obzirom na vrstu posla i uslove za rad, ali da je to zdrav strah koji tera na oprez i da vode više računa nego kada su na bezbednom.

- Pripreme za početak rada svakodnevno nam oduzmu pola sata – objašnjava Bojana Volaš. - Svako od nas ima svoje koferče sa potrebnim stvarima da ne moramo da silazimo i penjemo se više puta. Pod pripremama se porazumeva pakovanje alata, materijala i svih ostalih potrepština koje su nam potrebne na visini. Poseban deo čini oblačenje koje traje desetak minuta. Bez zaštitne opreme se ne ide. U nju spadaju  šlem, pojasevi, prsluk, HTZ cipele, a dok radimo na skeli, vezane smo.

Kada se popnu na skelu, ne silaze do 17 sati, sa izuzetkom pauze koju naprave oko podneva. Iz kruga gradiliša ne izlaze još pola sata, jer svlačenje opreme opet zahteva određeno vreme. Za saradnju sa sveštenstvom i majstorima kažu da  je na zavidnom nivou. Svi se međusobno zovu kolegama. Na nekoliko projekata su radili zajedno, znaju ko je odakle, razmenjuju šale.

-To je specifična vrsta građevinaca, koja radi na  spomenicima kulture i navikli su na žene u ekipi – kaže Jovana Petković. -  Nemaju šovinistički humor, pažljivi su i ima čak vrlo obrazovanih među njima. Generalno gledano, nije nam loš posao, ne možemo da se žalimo. Radi se na skeli, na visini,  suncu, kiši, ali kada se i to  uzme u obzir, kako prolaze drugi iz naše struke, mi ne možemo da se bunimo. Ništa nam ne fali. I što je lepša strana posla - upoznajemo Srbiju i okolinu.

Dok su na terenu, stanuju u mestu gde rade. Tako je i sada. Iznajmile su stan u Ulici mitropolita Stratimirovića. Dele ga sa Jovaninim momkom koji im je i kolega. S obzirom na blizinu Beograda, ponekad „skoknu“ do kuće zbog pranja veša, kakve nabavke i da vide porodicu i prijatelje. Ali, nije uvek tako.

Koliko ostaju na terenu nikad se ne zna. Plan je da se radi na Sabornoj crkvi i Patrijaršijskom dvoru u Karlovcima narednih četiri do pet meseci, ali, napominje Jovana, možda će potrajati duže, ali i kraće. U njihovom poslu nikad se ne zna dok se ne popne na skelu na šta tamo može da se naiđe. Čak ni kada se spremaju ponude, ne zna se dovoljno o poslu koji ugovaraju.

Kažu da  poslove najčešće dobijaju na osnovu preporuka. Nisu nigde zaposlene, mada je Jovana u statusu slobodnog umetnika, i rade na osnovu ugovora. 

-Međusobno se mi iz ove branše svi poznajemo, čak smo i prijatelji – kaže Bojana Volaš. - Uglavnom smo  sa likovne i primenjene, povremeno sa crkvene akademije, što nije veliki krug ljudi. Znamo kad je ko slobodan, gde je angažovan, a na kraju, kod kolega je najmanje popularan ovakav rad na fasadi, pa posla u suštini ima. Pored nas u ekipi na Sabornoj crkvi su Andrija Vasiljević, a  šef je Stanisav Antonić i neko ko nas je angažovao za posao u Karlovcima.

Bojana je, ako se izuzme vanredno stanje zbog koronavirusa, direktno sa beogradske železničke stanice, gde je radila isti posao, došla na

karlovačku Sabornu crkvu. Završila je  slikarstvo, osnovne i master studije, i master iz restauracije skulpture i arheoloških predmeta. Kaže da je u svet konzervacije ušla mnogo ranije, u srednjoj školi „Tehnoart“ na smeru za konzervaciju i restauraciju. Od srednje škole je krenula sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture kao spoljni saradnik na restauraciju srednjovekovnih crkava, važnih spomenika kulture visoko rangiranih na listi UNESKO-a, fasada, ali i drugih elemenata kao što su sarkofazi, tronovi, predmeti od mermera, kamena. S ponosom ističe angažman na najvećoj nekropoli u Srbiji, u selu Dići kod Ljiga, koji je trajao dve godine i bio vrlo značajan za njenu karijeru.   

Jovani, koja je završila primenjeno vajarstvo,  za razliku od Bojane koja je od srednje škole „u fasadama“, to nije primaran posao. Završila je akademiju pre 10 godina i od tada je u raznim sferama primenjenog vajarstva radila, ali najviše se bavi obradom kamena. Najsvetlijom tačkom u dosadašnjoj karijeri smatra angažman na obnovi crkve Svetih apostola Petra i Pavla u rodnom selu patrijarha Pavla,  u Kućancima,  u  Slavoniji, u kojoj je i kršten, gde se radilo na kamenom podu s intarzijom, oltarskoj pregradi, tronovima...

Pravilo da su fasadni ukrasi na većoj visini i koji nisu natkriveni oštećeniji, pokazalo se i na karlovačkoj Sabornoj crkvi. Sreću se s tragovima  prethodne restauracije iz 1991. godine, za koje kažu da su u vrlo dobrom stanju, što ne važi za one iz ranijeg perioda.

Svoj posao definišu kao spoj umetnosti i zanatsva ili primenjenu umetnost.

- Prepliću se umetnost i zanat u svakom slučaju- kaže Jovana. - Primenjena umetnosti generalnio sadrži u sebi puno zanatskog rada. Na fakultetu se prolazi kroz razne zadatke u kojima se uči o svim tim zanatima i kako se šta radi. Umetnost je tu sledeća stepenica, a ovo je osnova. U ovakvim slučajevima nema puno umetnosti, nemamo mi tu šta da menjamo. Kad se rade nove fasade, sa novim ukrasima, ili fali neki deo na starim, tada malo više umetnost dođe do izražaja.

Zorica Milosavljević