DVE KUĆE U GRČKOŠKOLSKOJ ZA NOVI SAD ISTORIJSKI VAŽNIJE OD NEKIH TRGOVA Od Šekspira do atentata

U prvoj, spratnoj zgradi, živeli su prvi srpski anatom dr Jovan Andrejević Joles i supruga mu Ilka, potonja prva srpska atentatorka. Susedna je pak kuća bila dom publiciste i političkog prvaka ugarskih Srba Miše Dimitrijevića, koji će, opet, biti žrtva atentata, ali sasvim drugačije fele.

Knjige starostavne vele da su se novosadski Grci i Cincari, poreklom iz Makedonije i Epira, organizovali kako bi utemeljili obrazovnu instituciju koja bi sačuvala njihov jezik i tradiciju za buduća pokolenja. U tom cilju kupili su 1783. kuću izvesnog Savića za ondašnjih 500 forinti, adaptirali je uz priloge članova zajednice i građana drugih nacija, te izdejstvovali dozvolu da u njoj otvore školu za osamdesetak učenika. Ipak, formalno je Grčka škola počela da radi tek 1821. godine     

Za vreme Bune 1848. u ovom su se zdanju novosadski Srbi, na čelu sa Jovanom Rajićem, dogovorili o podizanju ustanka. Već sledeće godine, prilikom bombardovanja grada sa Petrovaradinske tvrđave, škola je prilično stradala i stajala je kao ruina sve do 1853, kada je počelo prikupljanje priloga za njenu obnovu. Škola se ipak nikada više nije vratila u objekat, koji će polako ponovo postajati stambeni, da bi ga 1869. i zvanično grčko-cincarska zajednica poklonila Srpskoj velikoj pravoslavnoj gimnaziji.

Za Grčkoškolsku 3 tako se i vezuje ime Jovana Andrejevića Jolesa, uglednog novosadskog lekara, ali i teoretičara, književnog kritičara, prevodioca i nezaobilaznog estetičara čuvenog profesorskog stola u gostionici „Kod kamile”. Školovao se najpre u Novom Sadu, potom u Temišvaru, Pešti i Pragu, da bi studije medicine završio na Bečkom univerzitetu. U carstvujušćoj Vijeni se nakratko bavio i lekarskom praksom, ali je tamo dva puta završio i u zatvoru, zbog učešća u radu Ujedinjene omladine srpske.

Po povratku u Novi Sad 1861. biće Andrejević među važnijim inicijatorima osnivanja Srpskog narodnog pozorišta, a nešto kasnije, uz Lazu Kostića, i glavni krivac što se Šekspir prvi put pojavio na srpskoj pozornici. Naime, u okviru svetkovanja tristagodišnjice rođenja znamenitog dramatičara, ali i preseljenja Matice srpske u Novi Sad, u dvorani kod „Carice Jelisavete”, 30. aprila po starom, a 12. maja po novom kalendaru 1864, Novosađani su se sreli sa uzorom sviju zlikovaca, „Ričardom III”… 

„Srbi se nisu pobunili protiv ovog komada; naprotiv, po svemu sudeći, pokazali su svoje dopadanje”, konstatovaće dr Vladeta Popović u čuvenoj studiji „Šekspir u Srbiji”. Za taj uspeh je itekako bila zaslužna činjenica da se radilo o predstavi na srpskom jeziku. K tome, Šekspir te večeri nije prikazan u kakvoj preradi, kao što je u to vreme još bio običaj u Nemačkoj i nekim drugim evropskim zemljama, već preveden s originala.

Odgovorni za to su bili upravo Laza i Joles, koji se i ranije okušavao u prevođenju Šekspira s engleskog, i to upravo uvodnih scena „Ričarda III”. Na njihovu inicijativu formiran je prethodno i Šekspirski odbor za proslavu, koji će zauzeti čvrst stav da prvo pojavljivanje „pesnika nad pesnicima” med Srbima ne sme da bude kakav prevod prevoda. Insistiralo se, dakle, na „pravom Šekspiru”,  pa makar to značilo i izvođenje samo prve dve scene istorijske drame o kralju-grbavcu, koje su Laza i Joles, koristeći izvornik, preveli na srpski upravo u Andrejevićevom stanu u Grčkoškolskoj.

Nažalost, svega dva meseca kasnije, 21. jula 1864, Jovan Andrejević umreće od tuberkuloze i biće sahranjen na Uspenskom groblju, a cela njegova zaostavština ustupljena je novosadskoj gimnaziji, kojoj je i za života pomagao. Kuću u Grčkoškolskoj 3 ubrzo će napustiti i njegova supruga Ilka, s kojom je Joles u braku bez dece bio svega godinu dana. Ona će se 1867. godine udati za konjičkog oficira i potonjeg radikalskog poslanika, pukovnika Jevrema Markovića, inače starijeg brata prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića.

Nije Ilkin brak ni s Jevremom Markovićem imao srećan kraj. Pukovnik će 1878. biti streljan zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, iako današnja istoriografija ne može sa sigurnošću da tvrdi da je on zaista i bio među ustanicima ili je stradao samo zato što ga je knez Milan Obrenović smatrao pretnjom. Tek, Jevrem Marković je streljan u Aranđelovcu 12. maja 1878. Legenda kaže da se Ilka na njegovom grobu zarekla da će Milanu Obrenoviću doći glave: „Kad već nisi srećan da imaš sina, ja ću te osvetiti”...

Četiri će potom godine Ilka planirati ubistvo kneza, koji je u međuvremenu postao kralj. U jeseni 1882, nakon diplomatskog putovanja u Beč, Milan Obrenović se 11. oktobra parobrodom vratio u Srbiju i iskrcao na Savskom pristaništu. Odmah je krenuo u Sabornu crkvu, gde ga je čekala Ilka. U trenutku kad je kralj celivao ikonu, sa razdaljine od dvanaest koraka, ona je izvukla revolver, pucala i - promašila.  Drugu priliku nije dobila, jer će je razoružati kraljev ađutant Dragutin Franasović.

Kuršum koji je ispaljen je sačuvan, i to ne samo kao dokaz. Kralj Milan će narediti da se optoči dragim kamenjem i koristiće ga kao iglu za kravatu. Takođe će narediti i da se udovica pukovnika Markovića nekako dovede u vezu s radikalima, ali isleđivanje nije dokazalo njihovo učešće. Kako eventualna politička pozadina nikada nije otkrivena, suđeno joj je za pokušaj atentata iz ličnih pobuda i osuđena je na smrt 12. aprila 1883. Iako joj je presuda preinačena u kaznu zatvora, nekoliko sedmica kasnije pronađena je zadavljena u svojoj ćeliji.

Ilka Marković nije uspela u nameri da ubije Milana Obrenovića, za razliku od Jaše Tomića, prvaka ondašnje Radikalne stranke i urednika lista „Zastava”, koji je na novosadskoj železničkoj stanici na Tucindan, 4. januara 1890, na smrt izbo Mišu Dimitrijevića, prvaka Srpske liberalne stranke i urednika lista „Branik”. I ovde se radilo o osveti, samo je manje u pitanju bila politika, a više čast Tomićeve žene Milice, kćerke Svetozara Miletića.    

Miša Dimitrijević se rodio 1841. u Novom Sadu, gde će i započeti školovanje, koje će nastaviti najpre u čuvenoj Karlovačkoj gimnaziji, da bi studije prava završio u Pešti kao pitomac zadužbine Save Tekelije. U Tekelijanumu će mu svojevrstan patron biti Svetozar Miletić, čiji će kasnije godinama biti najbliži saradnik, i u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci, ali i u Miletićevoj „Zastavi”. Istovremeno, i svojim  će kritikama u Letopisu Matice srpske privlačiti pažnju javnosti.

Kuću u Grčkoškolskoj 5 kupuju Miša Dimitrijević i njegova supruga Anka 1880, u vreme dok je Miša još uvek formalno bio u službi novosadskog Magistrata. Jedan od razloga da se opredeli baš za ovo parterno zdanje, koje je bilo u vlasništvu izvesnog Mihajla Đorđevića, verovatno je bio i taj da je u neposrednom susedstvu, u Grčkoškoskoj 7, živeo Mihailo Polit Desančić, pravnik i pisac, dugogodišnji poslanik u Ugarskom saboru i dopisni član Srpskog učenog društva, jedan od retkih najbližih Miletićevih saboraca koji je imao sreću da doživi ostvarenje težnji za koje se borio više od pola stoleća – jer umro je 30. marta 1920.

Upravo sa Politom Desančićem formiraće Miša Dimitrijević, po faktičkom raspadu Srpske narodne slobodoumne stranke, Srpsku liberalnu stranku, čije će glasilo postati list „Branik”. Uređivanje „Zastave”, pak, preuzima Jaša Tomić, koji se ubrzo potom ženi Miletićevom kćerkom Milicom. Usledile su, međutim, godine političko-žurnalističkog nadgornjavanja Miše, s jedne, i Jaše i Milice, s druge strane. Prepucavanja će doživeti kulminaciju kada „Branik” objavljuje da je u posedu redakcije pismo koje je Milica pisala svom prvom vereniku, Branku Petroviću, samo šest nedelja pre nego što će se udati za Tomića. I u kojem otvoreno „Zastavu” nudi kao miraz.

Velika sramota pala je time na Jašu, a još i više na Milicu. Urednik „Zastave” stoga poziva urednika „Branika” na dvoboj, što ovaj odbija. Tada Tomić odlučuje da se osveti na drugi način – i kupuje lovački nož. Nekoliko dana kasnije Miša Dimitrijević ulazi u fijaker i odlazi na železničku stanicu, nameren da sa Ankom otputuje u Sentu, u tazbinu. Tomić hita za njim i na peronu nasrće na suparnika - nož će probosti Mišin zimski kaput, sako, prsluk, krutu košulju, potkošulju i iseći glavnu srčanu aortu.

Sahrana Miše Dimitrijevića na prvi dan Božića bila je među najvećim koje je Novi Sad pamtio, ali nije bilo posmrtnih govora, jer su se ugarske vlasti plašile nemira. Za ovo ubistvo je Jaša Tomić najpre osuđen na doživotnu robiju, ali mu je kasnije viši sud smanjio kaznu na šest godina zatvora. Tom umanjenju kazne doprinelo je zalaganje Novosađanki, koje su sakupile više od tri hiljade potpisa za njegovo oslobođenje, smatrajući da je Jaša Tomić, iako surovo, lovačkim nožem, ipak branio čast svoje žene.

Miroslav Stajić