ДВЕ КУЋЕ У ГРЧКОШКОЛСКОЈ ЗА НОВИ САД ИСТОРИЈСКИ ВАЖНИЈЕ ОД НЕКИХ ТРГОВА Од Шекспира до атентата

У првој, спратној згради, живели су први српски анатом др Јован Андрејевић Јолес и супруга му Илка, потоња прва српска атентаторка. Суседна је пак кућа била дом публицисте и политичког првака угарских Срба Мише Димитријевића, који ће, опет, бити жртва атентата, али сасвим другачије феле.

Књиге староставне веле да су се новосадски Грци и Цинцари, пореклом из Македоније и Епира, организовали како би утемељили образовну институцију која би сачувала њихов језик и традицију за будућа поколења. У том циљу купили су 1783. кућу извесног Савића за ондашњих 500 форинти, адаптирали је уз прилоге чланова заједнице и грађана других нација, те издејствовали дозволу да у њој отворе школу за осамдесетак ученика. Ипак, формално је Грчка школа почела да ради тек 1821. године     

За време Буне 1848. у овом су се здању новосадски Срби, на челу са Јованом Рајићем, договорили о подизању устанка. Већ следеће године, приликом бомбардовања града са Петроварадинске тврђаве, школа је прилично страдала и стајала је као руина све до 1853, када је почело прикупљање прилога за њену обнову. Школа се ипак никада више није вратила у објекат, који ће полако поново постајати стамбени, да би га 1869. и званично грчко-цинцарска заједница поклонила Српској великој православној гимназији.

За Грчкошколску 3 тако се и везује име Јована Андрејевића Јолеса, угледног новосадског лекара, али и теоретичара, књижевног критичара, преводиоца и незаобилазног естетичара чувеног професорског стола у гостионици „Код камиле”. Школовао се најпре у Новом Саду, потом у Темишвару, Пешти и Прагу, да би студије медицине завршио на Бечком универзитету. У царствујушћој Вијени се накратко бавио и лекарском праксом, али је тамо два пута завршио и у затвору, због учешћа у раду Уједињене омладине српске.

По повратку у Нови Сад 1861. биће Андрејевић међу важнијим иницијаторима оснивања Српског народног позоришта, а нешто касније, уз Лазу Костића, и главни кривац што се Шекспир први пут појавио на српској позорници. Наиме, у оквиру светковања тристагодишњице рођења знаменитог драматичара, али и пресељења Матице српске у Нови Сад, у дворани код „Царице Јелисавете”, 30. априла по старом, а 12. маја по новом календару 1864, Новосађани су се срели са узором свију зликоваца, „Ричардом ИИИ”… 

„Срби се нису побунили против овог комада; напротив, по свему судећи, показали су своје допадање”, констатоваће др Владета Поповић у чувеној студији „Шекспир у Србији”. За тај успех је итекако била заслужна чињеница да се радило о представи на српском језику. К томе, Шекспир те вечери није приказан у каквој преради, као што је у то време још био обичај у Немачкој и неким другим европским земљама, већ преведен с оригинала.

Одговорни за то су били управо Лаза и Јолес, који се и раније окушавао у превођењу Шекспира с енглеског, и то управо уводних сцена „Ричарда ИИИ”. На њихову иницијативу формиран је prеthodno и Шекспирски одбор за прославу, који ће заузети чврст став да прво појављивање „песника над песницима” мед Србима не сме да буде какав превод превода. Инсистирало се, дакле, на „правом Шекспиру”,  па макар то значило и извођење само прве две сцене историјске драме о краљу-грбавцу, које су Лаза и Јолес, користећи изворник, превели на српски управо у Андрејевићевом стану у Грчкошколској.

Нажалост, свега два месеца касније, 21. јула 1864, Јован Андрејевић умреће од туберкулозе и биће сахрањен на Успенском гробљу, а цела његова заоставштина уступљена је новосадској гимназији, којој је и за живота помагао. Кућу у Грчкошколској 3 убрзо ће напустити и његова супруга Илка, с којом је Јолес у браку без деце био свега годину дана. Она ће се 1867. године удати за коњичког официра и потоњег радикалског посланика, пуковника Јеврема Марковића, иначе старијег брата првог српског социјалисте Светозара Марковића.

Није Илкин брак ни с Јевремом Марковићем имао срећан крај. Пуковник ће 1878. бити стрељан због наводног учешћа у Тополској буни, иако данашња историографија не може са сигурношћу да тврди да је он заиста и био међу устаницима или је страдао само зато што га је кнез Милан Обреновић сматрао претњом. Тек, Јеврем Марковић је стрељан у Аранђеловцу 12. маја 1878. Легенда каже да се Илка на његовом гробу зарекла да ће Милану Обреновићу доћи главе: „Кад већ ниси срећан да имаш сина, ја ћу те осветити”...

Четири ће потом године Илка планирати убиство кнеза, који је у међувремену постао краљ. У јесени 1882, након дипломатског путовања у Беч, Милан Обреновић се 11. октобра паробродом вратио у Србију и искрцао на Савском пристаништу. Одмах је кренуо у Саборну цркву, где га је чекала Илка. У тренутку кад је краљ целивао икону, са раздаљине од дванаест корака, она је извукла револвер, пуцала и - промашила.  Другу прилику није добила, јер ће је разоружати краљев ађутант Драгутин Франасовић.

Куршум који је испаљен је сачуван, и то не само као доказ. Краљ Милан ће наредити да се опточи драгим камењем и користиће га као иглу за кравату. Такође ће наредити и да се удовица пуковника Марковића некако доведе у везу с радикалима, али ислеђивање није доказало њихово учешће. Како евентуална политичка позадина никада није откривена, суђено јој је за покушај атентата из личних побуда и осуђена је на смрт 12. априла 1883. Иако јој је пресуда преиначена у казну затвора, неколико седмица касније пронађена је задављена у својој ћелији.

Илка Марковић није успела у намери да убије Милана Обреновића, за разлику од Јаше Томића, првака ондашње Радикалне странке и уредника листа „Застава”, који је на новосадској железничкој станици на Туциндан, 4. јануара 1890, на смрт избо Мишу Димитријевића, првака Српске либералне странке и уредника листа „Браник”. И овде се радило о освети, само је мање у питању била политика, а више част Томићеве жене Милице, кћерке Светозара Милетића.    

Миша Димитријевић се родио 1841. у Новом Саду, где ће и започети школовање, које ће наставити најпре у чувеној Карловачкој гимназији, да би студије права завршио у Пешти као питомац задужбине Саве Текелије. У Текелијануму ће му својеврстан патрон бити Светозар Милетић, чији ће касније годинама бити најближи сарадник, и у Српској народној слободоумној странци, али и у Милетићевој „Застави”. Истовремено, и својим  ће критикама у Летопису Матице српске привлачити пажњу јавности.

Кућу у Грчкошколској 5 купују Миша Димитријевић и његова супруга Анка 1880, у време док је Миша још увек формално био у служби новосадског Магистрата. Један од разлога да се определи баш за ово партерно здање, које је било у власништву извесног Михајла Ђорђевића, вероватно је био и тај да је у непосредном суседству, у Грчкошкоској 7, живео Михаило Полит Десанчић, правник и писац, дугогодишњи посланик у Угарском сабору и дописни члан Српског ученог друштва, један од ретких најближих Милетићевих сабораца који је имао срећу да доживи остварење тежњи за које се борио више од пола столећа – јер умро је 30. марта 1920.

Управо са Политом Десанчићем формираће Миша Димитријевић, по фактичком распаду Српске народне слободоумне странке, Српску либералну странку, чије ће гласило постати лист „Браник”. Уређивање „Заставе”, пак, преузима Јаша Томић, који се убрзо потом жени Милетићевом кћерком Милицом. Уследиле су, међутим, године политичко-журналистичког надгорњавања Мише, с једне, и Јаше и Милице, с друге стране. Препуцавања ће доживети кулминацију када „Браник” објављује да је у поседу редакције писмо које је Милица писала свом првом веренику, Бранку Петровићу, само шест недеља пре него што ће се удати за Томића. И у којем отворено „Заставу” нуди као мираз.

Велика срамота пала је тиме на Јашу, а још и више на Милицу. Уредник „Заставе” стога позива уредника „Браника” на двобој, што овај одбија. Тада Томић одлучује да се освети на други начин – и купује ловачки нож. Неколико дана касније Миша Димитријевић улази у фијакер и одлази на железничку станицу, намерен да са Анком отпутује у Сенту, у тазбину. Томић хита за њим и на перону насрће на супарника - нож ће пробости Мишин зимски капут, сако, прслук, круту кошуљу, поткошуљу и исећи главну срчану аорту.

Сахрана Мише Димитријевића на први дан Божића била је међу највећим које је Нови Сад памтио, али није било посмртних говора, јер су се угарске власти плашиле немира. За ово убиство је Јаша Томић најпре осуђен на доживотну робију, али му је касније виши суд смањио казну на шест година затвора. Том умањењу казне допринело је залагање Новосађанки, које су сакупиле више од три хиљаде потписа за његово ослобођење, сматрајући да је Јаша Томић, иако сурово, ловачким ножем, ипак бранио част своје жене.

Мирослав Стајић