Dve decenije od smrti Stanislave Pešić

ali i televiziju i film. Sa Stašom, kako su je pored porodice i prijatelja od mila zvali i mnogi ljubitelji njenih uloga, u sećanje je otišlo bezbroj likova, neobičnih, začudnih, ljupkih, tamno osenčenih, koje je tokom bogate karijere i nedugog života ostvarila. Igrala je mnoge glavne role, koje su i kritika i publika primale sa oduševljenjem. Bila je od onih kojoj uspeh na televiziji i vezivanje za popularne likove nije smanjivao šanse da bude izostavljena iz podela u najserioznijim pozorišnim komadima.

Beograđanka, rođena u Grockoj u vreme rata, odrasla je u građanskoj porodici na Tašmajdanu. Iz familije intelektualaca (otac advokat, majka profesor francuskog) ponela je duboku potrebu da i sama “bude visokocivilizovana i da teži koliko god može da živi u takvoj sredini” (J. Ćirilov). Stanislava Staša Pešić je u svom životu želela da bude - samo glumica. Kao gimnazijalka, dva puta je polagala prijemni na Akademiji, i dva puta je bila odbijena. Iz trećeg puta, a posle mature, položila je. Bila je u klasi Mate Miloševića. Zanimljivo da je sama napravila popis svojih uloga. Počelo je sve sa “Rezervistom” i Rozom, godine 1962. u Narodnom pozorištu čiji je član ostala do kraja. Poslednja uloga Stanislave Pešić, u vreme kada je već bila teško bolesna, bila je na sceni njene matične kuće, 22. novembra 1995. u drami Juyina O’Nila “Dugo putovanje u noć”.

U teatru, gde je najviše ostvarila i ostavila, nagrade su je nekako zaobilazile. Dobila ju je tek za ulogu Meri Tajron u “Dugom putovanju u noć”. Priznanje je primila sa blagom ironijom - “Možda su konačno, posle trideset pet godina, uspeli da sastave žiri koji ima ukus...”

Bez šminke, pred ogledalom u garderobi Narodnog pozorišta, umorna, opuštena, posle proba koje su znale da potraju i po celu noć, pušila je cigaretu za cigaretom. Na sceni, na daskama koje život znače, odživela je život glumice. Onda je došla pauza, u pozorištu nije bilo uloga, a u njen život stigao je drugi sin, Ivan. Kako je Ivan rastao, Stanislava Pešić je bila sve češći gost Pozorištanca “Puž”. Nadala se, iskreno, da će stići da odigra još i Matildu de Spin u Pirandelovom “Henriju IV”, i da uz tu ulogu stavi posvetu, ali je pozorišnu karijeru završila sa “Dugim putovanjem...”.

Nije se opredeljivala ni za jedan fah. Govorila je “uvek sam volela glumce koji mogu sve da igraju”. “Pesma” (1961), “Medaljon sa tri srca” (1962, režija Vladan Slijepčević, scenario Puriša Đorđević), “Kapetan smelo srce” (1963), “Štićenik” (1966, režija Vladan Slijepčević, scenario Jovan Ćirilov), “Kuda posle kiše” (1967, režija Vladan Slijepčević, scenario Jovan Ćirilov) “Tri sata za ljubav” (1968), “Možda spava” (1968), “Bog je umro uzalud” (1969), “Kod zlatnog papagaja” (1969), “Frede, laku noć” (1981), “Kako je propao rokenrol” (1989), “Mi nismo anđeli” (1992), samo su neki od naslova filmova u kojima je igrala. Kad se zbroji, bilo ih je dvadeset. Neki od njih su nezaobilazni u istoriji filma na ovim prostorima. Za ulogu u “Pesmi” dobila je Zlatnu arenu u Puli (1961), a 1964. i 1966. godine nagrade Niškog festivala.

Glumicu Stanislavu Pešić najširi auditorijum pamti kao Olgu u popularnoj televizijskoj seriji “Pozorište u kući”. Tu smo je gledali kao jednostavnu urbanu ženu koja se može sresti na svakom koraku. Heroina svakodnevice, mlada žena, arhitekta, savremena, dinamična, suptilna, nežna, romantična - plenila je gledalište.

Rođina supruga, ćerka gospođe Nikolajević ponosne na predratni građanski pedigre, ali neminovno pritisnuta svakidašnjicom, bila je uloga koju je Staša Pešić učinila dragom i prepoznatljivom. Ona sama, u jednoj od epistola, opisujući svoj “televizijski život”, ovu ulogu jedva pominje. Mada je, ilustrujući popularnost uloge u “Pozorištu”, izgovorila  - “žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja”...

Borba sa bolešću, koju je hrabro vodila, poslednjih pet godina, ostala je zapisana u njenom dnevniku, poslednjem dokumentu o nadanjima, snazi i svemu onome što je činilo njen privatni i scenski život. U tom smislu, rečenice iz knjige “Devetnaest društvenih igara” (Beogradski krug, 1997), su po formi epistolarne, a po smislu testamentarne. U životu, u kojem je, kako je govorila u jednom pismu “sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša,...”, Stanislava Pešić je imala punoću onoga koji voli i koga vole - majku, sestre, prijatelje, supruga (vajar Vava Stanković), sinove Peru i Ivana, unuka Vladana. Njima je posvetila svoju potresnu priču, gledaocima svoj dar.

Siniša Kovačević