Две деценије од смрти Станиславе Пешић
али и телевизију и филм. Са Сташом, како су је поред породице и пријатеља од мила звали и многи љубитељи њених улога, у сећање је отишло безброј ликова, необичних, зачудних, љупких, тамно осенчених, које је током богате каријере и недугог живота остварила. Играла је многе главне роле, које су и критика и публика примале са одушевљењем. Била је од оних којој успех на телевизији и везивање за популарне ликове није смањивао шансе да буде изостављена из подела у најсериознијим позоришним комадима.
Београђанка, рођена у Гроцкој у време рата, одрасла је у грађанској породици на Ташмајдану. Из фамилије интелектуалаца (отац адвокат, мајка професор француског) понела је дубоку потребу да и сама “буде високоцивилизована и да тежи колико год може да живи у таквој средини” (Ј. Ћирилов). Станислава Сташа Пешић је у свом животу желела да буде - само глумица. Као гимназијалка, два пута је полагала пријемни на Академији, и два пута је била одбијена. Из трећег пута, а после матуре, положила је. Била је у класи Мате Милошевића. Занимљиво да је сама направила попис својих улога. Почело је све са “Резервистом” и Розом, године 1962. у Народном позоришту чији је члан остала до краја. Последња улога Станиславе Пешић, у време када је већ била тешко болесна, била је на сцени њене матичне куће, 22. новембра 1995. у драми Јуyина О’Нила “Дуго путовање у ноћ”.
У театру, где је највише остварила и оставила, награде су је некако заобилазиле. Добила ју је тек за улогу Мери Тајрон у “Дугом путовању у ноћ”. Признање је примила са благом иронијом - “Можда су коначно, после тридесет пет година, успели да саставе жири који има укус...”
Без шминке, пред огледалом у гардероби Народног позоришта, уморна, опуштена, после проба које су знале да потрају и по целу ноћ, пушила је цигарету за цигаретом. На сцени, на даскама које живот значе, оџивела је живот глумице. Онда је дошла пауза, у позоришту није било улога, а у њен живот стигао је други син, Иван. Како је Иван растао, Станислава Пешић је била све чешћи гост Позориштанца “Пуж”. Надала се, искрено, да ће стићи да одигра још и Матилду де Спин у Пиранделовом “Хенрију ИВ”, и да уз ту улогу стави посвету, али је позоришну каријеру завршила са “Дугим путовањем...”.
Није се опредељивала ни за један фах. Говорила је “увек сам волела глумце који могу све да играју”. “Песма” (1961), “Медаљон са три срца” (1962, режија Владан Слијепчевић, сценарио Пуриша Ђорђевић), “Капетан смело срце” (1963), “Штићеник” (1966, режија Владан Слијепчевић, сценарио Јован Ћирилов), “Куда после кише” (1967, режија Владан Слијепчевић, сценарио Јован Ћирилов) “Три сата за љубав” (1968), “Можда спава” (1968), “Бог је умро узалуд” (1969), “Код златног папагаја” (1969), “Фреде, лаку ноћ” (1981), “Како је пропао рокенрол” (1989), “Ми нисмо анђели” (1992), само су неки од наслова филмова у којима је играла. Кад се зброји, било их је двадесет. Неки од њих су незаобилазни у историји филма на овим просторима. За улогу у “Песми” добила је Златну арену у Пули (1961), а 1964. и 1966. године награде Нишког фестивала.
Глумицу Станиславу Пешић најшири аудиторијум памти као Олгу у популарној телевизијској серији “Позориште у кући”. Ту смо је гледали као једноставну урбану жену која се може срести на сваком кораку. Хероина свакодневице, млада жена, архитекта, савремена, динамична, суптилна, нежна, романтична - пленила је гледалиште.
Рођина супруга, ћерка госпође Николајевић поносне на предратни грађански педигре, али неминовно притиснута свакидашњицом, била је улога коју је Сташа Пешић учинила драгом и препознатљивом. Она сама, у једној од епистола, описујући свој “телевизијски живот”, ову улогу једва помиње. Мада је, илуструјући популарност улоге у “Позоришту”, изговорила - “жене у Загребу су се облачиле као ја, у Љубљани су се као ја чешљале, у Скопљу смејале као ја”...
Борба са болешћу, коју је храбро водила, последњих пет година, остала је записана у њеном дневнику, последњем документу о надањима, снази и свему ономе што је чинило њен приватни и сценски живот. У том смислу, реченице из књиге “Деветнаест друштвених игара” (Београдски круг, 1997), су по форми епистоларне, а по смислу тестаментарне. У животу, у којем је, како је говорила у једном писму “све погрешно одиграла, била неодлучна када је требало да буде одлучна, уверена да је ружна онда када је била најлепша,...”, Станислава Пешић је имала пуноћу онога који воли и кога воле - мајку, сестре, пријатеље, супруга (вајар Вава Станковић), синове Перу и Ивана, унука Владана. Њима је посветила своју потресну причу, гледаоцима свој дар.
Синиша Ковачевић