Dr Dejanović: Da li postajemo pseudodebili?

Da preveliko korišćenje digitalne tehnologije dovodi do smanjenja kognitivnih sposobnosti, zaključuje i nemački neurolog Manfred Spicer, nazivajući to digitalnom demencijom. Da li usled gotovo opsesivne upotrebe mobilnih telefona, društvenih mreža, kompjuterskih igrica i ostalih čari digitalne tehnologije, počinjemo linearno da razmišljamo, kao mašine u nulama i jedinicama, dajući lajk za jednostavno, zabavno, skandalozno i skrol za teško i ozbiljno jer mora da se razmišlja, a mi tu sposobnost polako gubimo postajući pseudodebili koji idu u smeru (ne)izbežne digitalne demencije, pitamo doktora psihologije Gorana Dejanovića.

- Debilnost je medicinska dijagnoza ili uprošćeno rečeno, to je umna zaostalost koja je uslovljena određenim organskim povredama mozga. Pacijenti sa tom bolešću se razlikuju svojim mozgom kod koga je, recimo, manjak sive mase ili neka druga patologija, od ostalih. Ali mi govorimo o pseudodebilnost, odnosno o ljudima kod kojih je mozak, u celosti, sačuvan i nema neke priznake patologije, ali ih je prevelika upotreba digitalne tehnologije dovela do sličnog stanja kao što to navodi kolega Andrej Vladimirovič Kurpatov.

Na koji način tehnologija pravi od ljudi pseudo debile? 

- Upotreba informacije u digitalnom obliku koji se razlikuje od klasičnog vida kakav srećemo u stvarnom, realnom životu, zahteva drugačiji režim rada mozga kod koga se ne aktiviraju njegove glavne oblasti zadužene za misao i mišljenje, što može da se vidi i na medicinskim aparatima poput PET-a. Prema tome, prevelika informaciona upotreba na takav način u fokusu vidljivog polja deteta, ali i odraslih, vodi nas ka tome da postajemo pseudodebili.

Lako dostupne informacije, bez ikakvih provera ili želje da budu proveravane od strane stručnih ljudi, postaju lak mamac za ljude sa previše slobodnog vremena. Često se desi da odrasli provedu sate pred beskonačnim serijama ili neverovatno grafički razvijenim kompjuterskim igricama, dok deca isto tako satima gledaju crtane filmove jer je tako odraslima lakše. Deca su mirna, gledaju, umeju čak i da se nasmeju raznim gegovima iz crtaća, ali i da pokazuju gestikulacijom svoju aktivnost u njima, međutim, koliko je to dobro za odrastanje deteta? Da li roditelji svesno čine greške?

Da li pseudodebilizam dovodi do demencije u starosti? 

- Svakako! Polje vida je konstantno obasuto informacijama koje mozak koristi u tzv. dve dimenzije, počev od, u današnjem slučaju, ranog detinjstva i crtanih filmova pa do odraslih koji koriste različite gadžete. Ljudi koji svakodnevno gledaju televizor ili igraju kompjuterske igrice, su dva i po puta skloniji demenciji, u prvom redu, ali i paleti svih ostalih neuroloških promena. S druge strane, ljudi koji čitaju knjige su dva puta u manjoj meri zastupljeni kao bolesnici bilo kog od oblika zaboravljanja, ali ne mislim na knjige koje se čitaju preko elektronskih čitača dvodimenzionalno, nego na listanje papirnih knjiga koje šuškaju pod prstima, aktiviraju miris, pa čak i ukus, dok ih listamo i upijamo u više dimenzija.

Prevelika izloženost informacijama iz reda računara, mobilnih telefona i ostalih gedžeta, karakteriše prevalenciju vizuelnog tipa mišljenja. Većina dece razume samo površnu, a bit situacije ne može, jednostavno nije u stanju da odredi celovitiju analizu događaja. Niko nije mogao tome da ga nauči jer je to, u tom momentu i na taj način, tim putem, nemoguće. Dete može ispravno razumeti slike, ali je malo verovatno da će pronaći vezu između njih. Pored toga, upoređivanje određenih slika, takvo dete može dovesti u stanje emocionalne zbunjenosti. Mnogo dece, ali i odraslih, ima određene stepene poremećaja u razvoju inteligencije koji su često puta propraćeni problemima povezanim sa nerazvijenošću govora – razgovetnost slova, reči, jedinstvene nam komunikacije koja nas odvaja od svega, po mišljenju mnogih stručnjaka prošlog veka... Usporeni tempo govora, oskudnost vokabulara i neprijatnost, ogledaju se u obliku poteškoća kod sastavljanja složenih rečenica. S druge strane, da ne bude baš sve loše, kod ovakvih mališana postoji određeni broj darovitih koji imaju fenomenalnu mehaničku memoriju, kreativnost čak i apsolutni sluh, iako on nije u direktnoj povezanosti.

Kako vidite ulogu digitalnih tehnologija u obrazovanju?

Komoditet 21. veka nas izoluje od nas samih, ali i uvodi u svet svega dozvoljenog, na primamljiv, slatkast i veoma živopisan imaginaran način gde, informacije edukativnog karaktera bivaju prepuštene na odabir i volju samih korisnika? Da li biste se prepustili ruci hirurga koji je ležeći kod kuće, u svom komforu, putem interneta toliko puta posmatrao neku operaciju? Da li tehnologija može da napravi od njega hirurga, a da prethodno nije prošao sve ono što bi ga kvalifikovalo kao lekara? Da li biste imali hrabrosti da legnete na njegov sto ili doktor Gugl ipak nije za vas? U našoj zemlji još uvek postoji stara dobra receptura, i nadam se da se neće menjati nikada, da se uči i primenjuju nova znanja i saznanja posmatrajući, učeći od starijih i iskusnijih lekara specijalista.

Da li kompjuterske igrice i društvene mreže izazivaju zavisnost sličnu opijatima?

- Niste ni primetili, ali ste već dva puta pogledali u vaš mobilni. Da li očekujete poziv, neku poruku, ili ste možda samo gledali na sat? Po istraživanjima koje dobijamo s one strane okeana, posmatrajući mlade ljude, oblik obraćanja – komunikacije licem u lice sveo se na dva sata za realnu komunikaciju i više od šest časova za virtuelnu. Rezultati iz Britanske Imperije su poražavajući - prosečan britanski pubertetlija provodi preko 12 časova koristeći razne gadžete, a pogotovo u konzumaciji kompjuterskih igara. Dakle, broj ljudi koji na vrlo pristupačan način koristi sve te „jeftine“ informacije iz dana u dan je sve veći. Sve te tehnike dozvoljavaju čoveku, da koristi, ali samim tim i smanjuje svoje kognitivne sposobnosti.

U današnje vreme, u eri digitalizacije, čovek ne može sam sebi postaviti dijagnozu internet zavisnosti, znate, to bi izgledalo kao da sam sebi prizna da je alkoholičar. Retki su ljudi koji smognu snage da sebi ili okolini to priznaju. Sa druge strane, kod dece može da dođe do ogromnog stresa ukoliko bi se trajno rešili gedžeta ili kompjuterskih igrica, pa čak i celodnevnog gledanja crtanih filmova. Može se dogoditi da temperatura tela dosegne 39 stepeni Celzijusa, jer mozak prepoznaje da nešto nije u redu, odnosno da putem oka ne dobija dovoljno informacija na koje je naviknut. Treba biti vrlo obazriv na tom polju.

Kako tehnologija utiče na socijalizaciju i pomera li granice pristojnosti?

- Deca ili adolescenti koji provode mnogo vremena uz računare su gladni informacija, kao što su ljudi gladni jeftinih kalorija. Dakle, socijalna sredina se prenosi iz realnog okruženja u to tzv. nerealno, ali nisam rekao imaginarno jer je za njih ono vrlo stvarno, i tu nastaju ozbiljni problemi. Mi smo gladni informacija, što se primeti i kroz evoluciju - informacija o (bez)opasnosti, o vremenu... Čovek se adaptira da prihvati toliku količinu informacija, na uštrb socijalizacije i odnosa - da li smo prihvaćeni, razumemo li motive drugih ljudi... U upotrebi raznih gadžeta ništa od toga nije potrebno, izuzev, staviti lajk i deliti dalje tu informaciju.

Mobilni telefon kao vrlo lak i svima dostupan način komunikacije, pomerio je i naše granice dobrog vladanja. Koliko ljudi odlazi u toalet sa telefonom, te prelistava, čita ili čak komentariše nešto sa „kamena mudrosti”? Da li to prevazilazi granice pristojnosti? Naravno! U restoranu, kafiću ili bilo kom drugom javnom mestu bili bismo uvređeni da vam se neko obrati na sličan način, narušavajući pri tom sve do sada poznate društvene norme ljudskog ponašanja. Dakle, komoditet u kom uživamo, a pri tom neprestano koristimo sve čari društvenih mreža, u prevelikoj meri ipak narušava našu introspekciju ili je u pitanju ogroman kolektivni kognitivni disonans.

Koje su odlike generacije „Z“ koja je odrasla uz digitalnu tehnologiju?

- Pokoljenje „Z“ su ljudi čija se psiha formirala u najezdi ove ere informacionog. Komunikacija je agresivna, ili može da bude, ostvarivanje socijalnih komunikacija licem u lice se svodi na minimum, nigde nemaju dovoljno mesta za sebe ili se tako osećaju. Ne miruju i stalno su u akciji da pronađu nešto bolje, nešto dinamičnije ne svodeći bilans o do tada prođenim mestima. To vam je kao da prelaze u igrici iz nivoa u nivo gde se sve vreme očekuje složenija igra i veća ažurnost da se sravne sve te informacije (u njihovom mozgu). Upotreba informacija i razmišljanje su dve različite vrste koje mozak koristi. Intelektualni objekti bi trebali da su u nama samim formirani što se ne može reći ukoliko svakodnevno na ekranima naših tehnoloških dostignuća srećemo atraktivne slike sa plaža ili sličnih mesta gde se malo šta krije ili je vrlo dostupno, što ne treba mnogo kuditi, ali nas upravo takve informacije pretvaraju u potrošačke komitente koji mnogo biraju, a malo odabiraju.

Zašto smo zato stalno umorni, a fizički smo slabo aktivni i zapravo sve nam je dostupno na klik ili dva?

- Umorni, a ništa niste radili - to je ozbiljan problem današnjeg čoveka. Farmu ste napravili, zamak zaštitili, kuglice poslagali, dakle, odigrali igricu, ali postoji taj čuveni, tehničkim rečnikom rečeno, zamor materijala, odnosno obasutost mozga različitim jeftinim informacijama što nas uvodi u jedan od oblik depresije današnjice. Socijalnost postaje sve manja što dovodi do sve manjeg intelektualnog stepena što i jeste informaciona pseudodebilnost, kao i sve manjeg osećaja lične (subjektivne) sreće. Ljudi sa depresijom su uglavnom zavisni od interneta, u današnje vreme, ako se uzme na primer, kognitivni model depresije, koji je postavio Aron Bek 1976. godine. Ta triada od negativne kognicije o sebi, preko negativne kognicije o svetu, do negativne kognicije o budućnosti i tako u krug.

Postoje li lekovi ili terapije za pseudodebilizam i digitalnu demenciju?

- Razočaraću vas, ali ne postoje. Problem je što ne postoji ni u naznakama. Moj jedini savet je da se vratite knjigama, izložbama, pozorišnim predstavama. Ali nikako da projurite kroz njih, nego da se, kao nekada u školi, detaljno posvetite analizi dela, da se usredsredite, zapišete suštinu i, naravno, svoje utiske, opažanja.

Snežana Milanović