Др Дејановић: Да ли постајемо псеудодебили?

Да превелико коришћење дигиталне технологије доводи до смањења когнитивних способности, закључује и немачки неуролог Манфред Спицер, називајући то дигиталном деменцијом. Да ли услед готово опсесивне употребе мобилних телефона, друштвених мрежа, компјутерских игрица и осталих чари дигиталне технологије, почињемо линеарно да размишљамо, као машине у нулама и јединицама, дајући лајк за једноставно, забавно, скандалозно и скрол за тешко и озбиљно јер мора да се размишља, а ми ту способност полако губимо постајући псеудодебили који иду у смеру (не)избежне дигиталне деменције, питамо доктора психологије Горана Дејановића.

- Дебилност је медицинска дијагноза или упрошћено речено, то је умна заосталост која је условљена одређеним органским повредама мозга. Пацијенти са том болешћу се разликују својим мозгом код кога је, рецимо, мањак сиве масе или нека друга патологија, од осталих. Али ми говоримо о псеудодебилност, односно о људима код којих је мозак, у целости, сачуван и нема неке признаке патологије, али их је превелика употреба дигиталне технологије довела до сличног стања као што то наводи колега Андреј Владимирович Курпатов.

На који начин технологија прави од људи псеудо дебиле? 

- Употреба информације у дигиталном облику који се разликује од класичног вида какав срећемо у стварном, реалном животу, захтева другачији режим рада мозга код кога се не активирају његове главне области задужене за мисао и мишљење, што може да се види и на медицинским апаратима попут ПЕТ-а. Према томе, превелика информациона употреба на такав начин у фокусу видљивог поља детета, али и одраслих, води нас ка томе да постајемо псеудодебили.

Лако доступне информације, без икаквих провера или жеље да буду провераване од стране стручних људи, постају лак мамац за људе са превише слободног времена. Често се деси да одрасли проведу сате пред бесконачним серијама или невероватно графички развијеним компјутерским игрицама, док деца исто тако сатима гледају цртане филмове јер је тако одраслима лакше. Деца су мирна, гледају, умеју чак и да се насмеју разним геговима из цртаћа, али и да показују гестикулацијом своју активност у њима, међутим, колико је то добро за одрастање детета? Да ли родитељи свесно чине грешке?

Да ли псеудодебилизам доводи до деменције у старости? 

- Свакако! Поље вида је константно обасуто информацијама које мозак користи у тзв. две димензије, почев од, у данашњем случају, раног детињства и цртаних филмова па до одраслих који користе различите гаџете. Људи који свакодневно гледају телевизор или играју компјутерске игрице, су два и по пута склонији деменцији, у првом реду, али и палети свих осталих неуролошких промена. С друге стране, људи који читају књиге су два пута у мањој мери заступљени као болесници било ког од облика заборављања, али не мислим на књиге које се читају преко електронских читача дводимензионално, него на листање папирних књига које шушкају под прстима, активирају мирис, па чак и укус, док их листамо и упијамо у више димензија.

Превелика изложеност информацијама из реда рачунара, мобилних телефона и осталих геџета, карактерише преваленцију визуелног типа мишљења. Већина деце разуме само површну, а бит ситуације не може, једноставно није у стању да одреди целовитију анализу догађаја. Нико није могао томе да га научи јер је то, у том моменту и на тај начин, тим путем, немогуће. Дете може исправно разумети слике, али је мало вероватно да ће пронаћи везу између њих. Поред тога, упоређивање одређених слика, такво дете може довести у стање емоционалне збуњености. Много деце, али и одраслих, има одређене степене поремећаја у развоју интелигенције који су често пута пропраћени проблемима повезаним са неразвијеношћу говора – разговетност слова, речи, јединствене нам комуникације која нас одваја од свега, по мишљењу многих стручњака прошлог века... Успорени темпо говора, оскудност вокабулара и непријатност, огледају се у облику потешкоћа код састављања сложених реченица. С друге стране, да не буде баш све лоше, код оваквих малишана постоји одређени број даровитих који имају феноменалну механичку меморију, креативност чак и апсолутни слух, иако он није у директној повезаности.

Како видите улогу дигиталних технологија у образовању?

Комодитет 21. века нас изолује од нас самих, али и уводи у свет свега дозвољеног, на примамљив, слаткаст и веома живописан имагинаран начин где, информације едукативног карактера бивају препуштене на одабир и вољу самих корисника? Да ли бисте се препустили руци хирурга који је лежећи код куће, у свом комфору, путем интернета толико пута посматрао неку операцију? Да ли технологија може да направи од њега хирурга, а да prеthodno није прошао све оно што би га квалификовало као лекара? Да ли бисте имали храбрости да легнете на његов сто или доктор Гугл ипак није за вас? У нашој земљи још увек постоји стара добра рецептура, и надам се да се неће мењати никада, да се учи и примењују нова знања и сазнања посматрајући, учећи од старијих и искуснијих лекара специјалиста.

Да ли компјутерске игрице и друштвене мреже изазивају зависност сличну опијатима?

- Нисте ни приметили, али сте већ два пута погледали у ваш мобилни. Да ли очекујете позив, неку поруку, или сте можда само гледали на сат? По истраживањима које добијамо с оне стране океана, посматрајући младе људе, облик обраћања – комуникације лицем у лице свео се на два сата за реалну комуникацију и више од шест часова за виртуелну. Резултати из Британске Империје су поражавајући - просечан британски пубертетлија проводи преко 12 часова користећи разне гаџете, а поготово у конзумацији компјутерских игара. Дакле, број људи који на врло приступачан начин користи све те „јефтине“ информације из дана у дан је све већи. Све те технике дозвољавају човеку, да користи, али самим тим и смањује своје когнитивне способности.

У данашње време, у ери дигитализације, човек не може сам себи поставити дијагнозу интернет зависности, знате, то би изгледало као да сам себи призна да је алкохоличар. Ретки су људи који смогну снаге да себи или околини то признају. Са друге стране, код деце може да дође до огромног стреса уколико би се трајно решили геџета или компјутерских игрица, па чак и целодневног гледања цртаних филмова. Може се догодити да температура тела досегне 39 степени Целзијуса, јер мозак препознаје да нешто није у реду, односно да путем ока не добија довољно информација на које је навикнут. Треба бити врло обазрив на том пољу.

Како технологија утиче на социјализацију и помера ли границе пристојности?

- Деца или адолесценти који проводе много времена уз рачунаре су гладни информација, као што су људи гладни јефтиних калорија. Дакле, социјална средина се преноси из реалног окружења у то тзв. нереално, али нисам рекао имагинарно јер је за њих оно врло стварно, и ту настају озбиљни проблеми. Ми смо гладни информација, што се примети и кроз еволуцију - информација о (без)опасности, о времену... Човек се адаптира да прихвати толику количину информација, на уштрб социјализације и односа - да ли смо прихваћени, разумемо ли мотиве других људи... У употреби разних гаџета ништа од тога није потребно, изузев, ставити лајк и делити даље ту информацију.

Мобилни телефон као врло лак и свима доступан начин комуникације, померио је и наше границе доброг владања. Колико људи одлази у тоалет са телефоном, те прелистава, чита или чак коментарише нешто са „камена мудрости”? Да ли то превазилази границе пристојности? Наравно! У ресторану, кафићу или било ком другом јавном месту били бисмо увређени да вам се неко обрати на сличан начин, нарушавајући при том све до сада познате друштвене норме људског понашања. Дакле, комодитет у ком уживамо, а при том непрестано користимо све чари друштвених мрежа, у превеликој мери ипак нарушава нашу интроспекцију или је у питању огроман колективни когнитивни дисонанс.

Које су одлике генерације „З“ која је одрасла уз дигиталну технологију?

- Покољење „З“ су људи чија се психа формирала у најезди ове ере информационог. Комуникација је агресивна, или може да буде, остваривање социјалних комуникација лицем у лице се своди на минимум, нигде немају довољно места за себе или се тако осећају. Не мирују и стално су у акцији да пронађу нешто боље, нешто динамичније не сводећи биланс о до тада прођеним местима. То вам је као да прелазе у игрици из нивоа у ниво где се све време очекује сложенија игра и већа ажурност да се сравне све те информације (у њиховом мозгу). Употреба информација и размишљање су две различите врсте које мозак користи. Интелектуални објекти би требали да су у нама самим формирани што се не може рећи уколико свакодневно на екранима наших технолошких достигнућа срећемо атрактивне слике са плажа или сличних места где се мало шта крије или је врло доступно, што не треба много кудити, али нас управо такве информације претварају у потрошачке комитенте који много бирају, а мало одабирају.

Зашто смо зато стално уморни, а физички смо слабо активни и заправо све нам је доступно на клик или два?

- Уморни, а ништа нисте радили - то је озбиљан проблем данашњег човека. Фарму сте направили, замак заштитили, куглице послагали, дакле, одиграли игрицу, али постоји тај чувени, техничким речником речено, замор материјала, односно обасутост мозга различитим јефтиним информацијама што нас уводи у један од облик депресије данашњице. Социјалност постаје све мања што доводи до све мањег интелектуалног степена што и јесте информациона псеудодебилност, као и све мањег осећаја личне (субјективне) среће. Људи са депресијом су углавном зависни од интернета, у данашње време, ако се узме на пример, когнитивни модел депресије, који је поставио Арон Бек 1976. године. Та триада од негативне когниције о себи, преко негативне когниције о свету, до негативне когниције о будућности и тако у круг.

Постоје ли лекови или терапије за псеудодебилизам и дигиталну деменцију?

- Разочараћу вас, али не постоје. Проблем је што не постоји ни у назнакама. Мој једини савет је да се вратите књигама, изложбама, позоришним представама. Али никако да пројурите кроз њих, него да се, као некада у школи, детаљно посветите анализи дела, да се усредсредите, запишете суштину и, наравно, своје утиске, опажања.

Снежана Милановић