Đorđe Stojičić: Hteo sam da se drogiram, ali sada me kuvanje „vozi“

Sreća u nesreći može biti ako je ta osoba mlada, na vreme shvati u kojem je pravcu krenula, ima podršku da se vrati te u tome i uspe.

Slična hronologija zadesila je mladog Valjevca, s adresom u Sremskoj Kamenici, Đorđa Stojičića (20), koji je sa 14 godina zašao u svet zavisnosti, s nepunih 18 odlučio da iz njega izađe, što je pre pet meseci i uspeo! Lečivši se u pravoslavnoj zajednici „Zemlja živih“, naučio se odgovornosti, sazreo za bar deset godina, kako kaže, sabrao se u glavi i zakoračio u galaksiju ljubavi, muzike i kulinarstva. I, baš kao feniks, ponovo je rođen i sada živi punim, čistim plućima, hrabro prateći svoje snove, znajući da je konačno na dobrom putu.

– Desilo se to da sam s 14 godina počeo da konzumiram svašta, počevši od alkohola, marihuane i raznih drugih droga koje su kod nas u ponudi, uz kombinaciju s raznim lekovima – priča Đorđe. – U prvom periodu, sve to sam uzimao samo da bih se zezao, da mi ne bi bilo dosadno. Onda uzmem lekove da se spustim od svega, jer nisam mogao da se pojavljujem kod kuće u takvim stanjima. Tu su krenule i prve krađe, iznošenje stvari.

Šta te je navelo da zakoračiš u taj svet zavisnosti?

– Bavio sam se muzikom, pa su krenule prve svirke, društvo, dosada... Ajd’ da popijemo nešto da bude još bolje. I onda se ušunjala i trava u sve to, pa je krenulo da bude još zanimljivije i još bolje. Ja neću da tražim krivca u svojoj porodici. Jesam imao teško detinjstvo jer sam dete razvedenih roditelja, dolazim iz potpuno disfunkcionalne porodice, ali ja sam kriv. Ja sam hteo da se drogiram, pa sam to i radio. Nisu drugi krivi.

Koliko je sve to trajalo do novog poglavlja?

– U zajednicu „Zemlja živih“ sam otišao jer sam došao u situaciju da prvi put prodam nešto svoje lično, jednu komponentu bubnja za sitne pare. I onda sam skapirao, to je bio prvi jači udar savesti da nešto stvarno nije kako treba. Shvatio sam da imam 17 godina, da sve može da izgleda lepo, da mogu kvalitetno da živim. Postao sam svestan toga da imam neke kvalitete, kao i da sam ostao sam. Niko iz društva nije hteo više da me pogleda. U toj zajednici sam se opet povezao sa samim sobom. Nakon godinu sam se konačno očistio i sabrao u glavi i shvato da sam narkoman na lečenju. Onda dolazim do važnog detalja. Kuhinja mi postaje radna obaveza i trebalo je da tri meseca pravim po četiri obroka za 20 ljudi. To je bio izazov za mene, a od malih nogu sam pričao da hoću da budem kuvar. Kada sam sve to završio, odlučujem da ne želim da odustanem od te životne ljubavi. Takođe, za to vreme sam dosta odrastao, naročito kada poredim početak s tim gde sam sada.

Gde si sada?

– Sad sam u svom svetu u kojem se bavim poslom koji volim, uživam s ljudima koje volim, imam normalan odnos s roditeljima kakav nikad nisam imao. I dalje sam ja svež, ali se osećam sigurnim i stabilnim. Ne želim više to, ne privlače me te dečje stvari... Uverio sam se u to da to više nije deo mog života. Sada se „drogiram“ drugim stvarima, drogiram se poslom, u pozitivnom smislu. Mene sada to vozi.

Kuvanje te „vozi“?

– Da, sad će pet meseci kako sam počeo time da se bavim. Krenuo sam kao lični asistent glavnog kuvara u jednom restoranu. Posle mesec dana sam dobio funkciju kuvara, a nakon još mesec postao sam vođa smene. Sad sam nadređen kuvarima koji su stariji i školovaniji od mene.

Ali ti imaš iza sebe neku drugačiju, težu školu...?

– Mislim da mi to i daje snagu. U zajednici, šta god da radiš, moraš da radiš 100 posto bez greške i da težiš tome, kao i da budeš odgovoran u svom poslu i da se trudiš za nešto. Naučiš da guraš. Mislim da me je to i dovelo do toga gde sam sad, da uživam u onome što radim, da to volim i da mi ide.

Rekao si da ti ide i muzika?

– Nastavio sam da sviram jer to neću da ispustim iz ruku. To mi je ventil. To je bila teška stvar kada sam izašao iz zajednice – da li da se posvetim bubnju profesionalno...

...ili varjači...?

– Da, ili palici ili varjači. Osetim bubanj, uz malo vežbe mi sve ide od ruke. Kada bih upro, mogao bih i da uspem u tome. Ali kuvanje mi je sigurniji i zanimljiviji posao.

Šta pevušiš kada kuvaš? I, imaš li običaj da lupaš varjačama u ritmu?

– Imam. Stalno! I svi mi u kuhinji skaču po glavi – nemoj da lupaš, prekini. Onda uzmem nož, pa kad treba da seckam povrće, lupam u ritmu rumbe, pa svi odlepe. Uglavnom pevušim, stalno imam neke ritmove u glavi, stalno lupkam čime stignem. Vozi me muzika, stalno mi je neki ritam u glavi i sad dok pričam.

I, uz šta sad đuskamo?

– Sad uz rumbu jer sam je malopre spomenuo.

L. Radlovački

Taljatele s piletinom u pikantnom sosu

Đorđe najviše voli da eksperimentiše kada kuva pa je tako, sasvim slučajno, nastao i njegov omiljeni recept.

„U tiganju s maslinovim uljem propržiti kockice maslina i nakon toga ih baciti. Potom dodati kockice piletine, iseckane šampinjone i šargarepu. Kada se piletina uprži, dodati malo vode, a kada se ona ukuva, u tiganj dodati sitno iseckan paradajz i iseckane sušene brusnice. Začiniti sve čili paprikom u prahu, belim lukom, biberom, dodati soli po ukusu i kašiku topinga od malina ili šumskog voća. Sve naliti sokom od paradajza, dodati parmezan i bosiljak, pa ostaviti da se sve ukuva.

Taljatele skuvati da budu malo ispod „al dente“ skuvane testenine. Onda ih treba prebaciti u delimično ukuvani sos i dodati malo vode u kojoj su se kuvale. Sačekati dok voda ne ispari.

Servirati i posuti sitno iseckanom crvenom ljutom papričicom.“