Ђорђе Стојичић: Хтео сам да се дрогирам, али сада ме кување „вози“

Срећа у несрећи може бити ако је та особа млада, на време схвати у којем је правцу кренула, има подршку да се врати те у томе и успе.

Слична хронологија задесила је младог Ваљевца, с адресом у Сремској Каменици, Ђорђа Стојичића (20), који је са 14 година зашао у свет зависности, с непуних 18 одлучио да из њега изађе, што је пре пет месеци и успео! Лечивши се у православној заједници „Земља живих“, научио се одговорности, сазрео за бар десет година, како каже, сабрао се у глави и закорачио у галаксију љубави, музике и кулинарства. И, баш као феникс, поново је рођен и сада живи пуним, чистим плућима, храбро пратећи своје снове, знајући да је коначно на добром путу.

– Десило се то да сам с 14 година почео да конзумирам свашта, почевши од алкохола, марихуане и разних других дрога које су код нас у понуди, уз комбинацију с разним лековима – прича Ђорђе. – У првом периоду, све то сам узимао само да бих се зезао, да ми не би било досадно. Онда узмем лекове да се спустим од свега, јер нисам могао да се појављујем код куће у таквим стањима. Ту су кренуле и прве крађе, изношење ствари.

Шта те је навело да закорачиш у тај свет зависности?

– Бавио сам се музиком, па су кренуле прве свирке, друштво, досада... Ајд’ да попијемо нешто да буде још боље. И онда се ушуњала и трава у све то, па је кренуло да буде још занимљивије и још боље. Ја нећу да тражим кривца у својој породици. Јесам имао тешко детињство јер сам дете разведених родитеља, долазим из потпуно дисфункционалне породице, али ја сам крив. Ја сам хтео да се дрогирам, па сам то и радио. Нису други криви.

Колико је све то трајало до новог поглавља?

– У заједницу „Земља живих“ сам отишао јер сам дошао у ситуацију да први пут продам нешто своје лично, једну компоненту бубња за ситне паре. И онда сам скапирао, то је био први јачи удар савести да нешто стварно није како треба. Схватио сам да имам 17 година, да све може да изгледа лепо, да могу квалитетно да живим. Постао сам свестан тога да имам неке квалитете, као и да сам остао сам. Нико из друштва није хтео више да ме погледа. У тој заједници сам се опет повезао са самим собом. Након годину сам се коначно очистио и сабрао у глави и схвато да сам наркоман на лечењу. Онда долазим до важног детаља. Кухиња ми постаје радна обавеза и требало је да три месеца правим по четири оброка за 20 људи. То је био изазов за мене, а од малих ногу сам причао да хоћу да будем кувар. Када сам све то завршио, одлучујем да не желим да одустанем од те животне љубави. Такође, за то време сам доста одрастао, нарочито када поредим почетак с тим где сам сада.

Где си сада?

– Сад сам у свом свету у којем се бавим послом који волим, уживам с људима које волим, имам нормалан однос с родитељима какав никад нисам имао. И даље сам ја свеж, али се осећам сигурним и стабилним. Не желим више то, не привлаче ме те дечје ствари... Уверио сам се у то да то више није део мог живота. Сада се „дрогирам“ другим стварима, дрогирам се послом, у позитивном смислу. Мене сада то вози.

Кување те „вози“?

– Да, сад ће пет месеци како сам почео тиме да се бавим. Кренуо сам као лични асистент главног кувара у једном ресторану. После месец дана сам добио функцију кувара, а након још месец постао сам вођа смене. Сад сам надређен куварима који су старији и школованији од мене.

Али ти имаш иза себе неку другачију, тежу школу...?

– Мислим да ми то и даје снагу. У заједници, шта год да радиш, мораш да радиш 100 посто без грешке и да тежиш томе, као и да будеш одговоран у свом послу и да се трудиш за нешто. Научиш да гураш. Мислим да ме је то и довело до тога где сам сад, да уживам у ономе што радим, да то волим и да ми иде.

Рекао си да ти иде и музика?

– Наставио сам да свирам јер то нећу да испустим из руку. То ми је вентил. То је била тешка ствар када сам изашао из заједнице – да ли да се посветим бубњу професионално...

...или варјачи...?

– Да, или палици или варјачи. Осетим бубањ, уз мало вежбе ми све иде од руке. Када бих упро, могао бих и да успем у томе. Али кување ми је сигурнији и занимљивији посао.

Шта певушиш када куваш? И, имаш ли обичај да лупаш варјачама у ритму?

– Имам. Стално! И сви ми у кухињи скачу по глави – немој да лупаш, прекини. Онда узмем нож, па кад треба да сецкам поврће, лупам у ритму румбе, па сви одлепе. Углавном певушим, стално имам неке ритмове у глави, стално лупкам чиме стигнем. Вози ме музика, стално ми је неки ритам у глави и сад док причам.

И, уз шта сад ђускамо?

– Сад уз румбу јер сам је малопре споменуо.

Л. Радловачки

Таљателе с пилетином у пикантном сосу

Ђорђе највише воли да експериментише када кува па је тако, сасвим случајно, настао и његов омиљени рецепт.

„У тигању с маслиновим уљем пропржити коцкице маслина и након тога их бацити. Потом додати коцкице пилетине, исецкане шампињоне и шаргарепу. Када се пилетина упржи, додати мало воде, а када се она укува, у тигањ додати ситно исецкан парадајз и исецкане сушене бруснице. Зачинити све чили паприком у праху, белим луком, бибером, додати соли по укусу и кашику топинга од малина или шумског воћа. Све налити соком од парадајза, додати пармезан и босиљак, па оставити да се све укува.

Таљателе скувати да буду мало испод „ал денте“ скуване тестенине. Онда их треба пребацити у делимично укувани сос и додати мало воде у којој су се кувале. Сачекати док вода не испари.

Сервирати и посути ситно исецканом црвеном љутом папричицом.“