Donorstvo je znak civilizacijskog napretka i solidarnosti

Način na koji će građani moći da se izjasne protiv ovog postupka još uvek nije donet, te će se do tada, kao što je i sadašnja praksa, porodice pitati za saglasnost o doniranju organa, kaže pomoćnik direktora Kliničkog centra Vojvodine za internu medicinu i član Transplantacionog tima KCV profesor dr Igor Mitić.

„Transplntacija je jedini način preživljavanja pacijenata sa bolestima srca, pluća i jetre, a jedina je šansa za lečenje bubrega. Pri tome, transplantacija bubrega je i jedinstvena medicinska procedura koja ja najbolja za bolesnika, a najjeftinija za državu“,  kaže dr Mitić i napominje da je Zakon pripreman tri godine i donet je u skladu s opštim ljudskim pravima Evropske unije.

Mitić ističe da zakon daje mogućnost svakom pojedincu da se za života izjasni da ne želi da bude donor, a napominje kako podzakonski akt treba da reguliše način na koji će ljudi odbiti da budu donori.

„Ta procedura treba da bude jednostavna, a u Zapadnoj Evropi se radi prilikom popunjavanja formulara ili za ličnu kartu ili za zdravstveno osiguranje. Zakonska obaveza je da se taj akt donese u roku od godinu dana. Do tada se obavezno traži saglasnost od porodice, kao i do sada. I prema novom Zakonu će se porodica pitati, ali samo jesu li upoznati da se čovek za života protivio donorstvu“, objašnjava dr Mitić i napominje da je zakon izjednačen s pravnom regulativom EU, ali naglašava da se i dalje poštuje odluka porodice.

Novi Zakon donosi i mogućnost razmene organa sa drugim organizacijama i drugim zemljama, kao što je “Eurotransplant” i njemu slične organizacije. Dr Mitić ističe da je treća bitna odlika novog Zakona to što je dobro organizovana transplantacija od živih donora.

„Formirana je i inspekcija za transplantaciju tkiva i organa, koja će kontrolisati ispunjenost uslova za transplataciju i sprovođenje transplantacije u skladu sa Zakonom. Te kontrole i provere dodatno smanjuju mogućnost zloupoteba, koje ne postoje, jer se u proces potencijalne donacije ulazi tek posle utvrđivanja i potvrđivanja moždane smrti, što je zakonski definisano stanje smrti“, istakao je dr Mitić.

O transplantaciji se ni ne razmišlja dok se ne potvrdi moždana smrt i tek moždani mrtva osoba postaje potencijalni donor. Objašnjava da pacijent koji je moždano mrtav, diše uz pomoć aparata, a jedino je rad srca spontan i ne zavisi od mozga. Međutim, bez podrške aparata za disanje, srce bi stalo u roku od dva do tri minuta.

Prošle godine 35 transplantacija

U Kliničkom centru Vojvodine pošle godine je bilo 35 transplantacija bubrega i pet transplantacija jetre, a dr Mitić ističe da su neke od ovih procedura urađene i od živih donora. Ove godine su imali šestoro donora, zahvaljujući kojima je devet pacijenata dobilo bubreg, a jedna jetru. Prošle godine je u Vojvodini bilo 17, a u ostatku Srbije 10 donora.

„Moždana smrt je potpuni gubitak moždane funkcije. Od tog tenutka, organi mogu da se uzmu samo u roku od 24 sata, jer bez obzira na disanje uz pomoć aparata, organi propadaju. Čak i ako bi pacijent ostao na aparatu za disanje, umro bi u roku od nekoliko dana. Operacioni zahvat prilikom vađenja organa, eksplantacije, klasičan je i radi se u anesteziji, iako pacijent ne može da oseti nikakav bol, a nakon eksplantacije radi se obdukcija“, objašnjava dr Mitić i dodaje kako je stanje moždane smrti poraz lečenja i predstavlja gubitak i za medicinsko osoblje koje je lečilo pacijenta.

Procedure vezane za davalaštvo obavljaju tri tima lekara. Jedan tim leči pacijenta, drugi je onaj koji utvrđuje i povrđuje moždanu smrt i potom sprovodi eksplantaciju, a treći radi transplantaciju. Ta tri tima su nezavisna i svako radi svoj deo posla.

„Osnovni cilj je izlečenje pacijenta koji ima moždano oštećenje, izazvano povredom ili moždanim udarom. Tek ukoliko bolesnik podlegne  zbog moždanih oštećenja, dolazi u obzir eventualno davalaštvo organa. Nikada nikome nije uzet organ ukoliko osoba nije bilo moždano i zakonski mrtva i ako porodica nije dala saglasnost za sprovođenje procedure“, naglašava dr Mitić.

Prema njegovim rečima, u zemljama gde se primenjuju zakoni ovog tipa, broj donora i transplantacija je daleko veći nego kod nas. Mi imamo pet donora na milion stanovnika, uobičajeno je da bude od 10 do 20 ljudi na milion stanovnika, a u Hrvatskoj i Španiji taj broj je još veći iznosi od 35 do 40 na milion stanovnika. Praktično, oni uspeju da iskoriste svakog potencijalnog donora, a mi tek svakog dvadesetog.

„Mogućnosti zloupotrebe nema, sve je maksimalno kontrolisano i zaposlen je visokoedukovan kadar. Donorstvo organa je znak civilizacijskog napretka i najvećeg stepena solidarnosti sa drugim ljudima, a šansa da neko bude donor je 20 puta manja od šanse da nekome zatreba organ. Zloupotrebe su praktično nemoguće, što je dodatno osigurano i novim zakonskim merama. Nadamo se da će ovo doprineti boljoj zdravstvenoj zaštiti i popravljanju kvaliteta života teških bolesnika“,  zaključio je dr Mitić.

LJ. Petrović