Донорство је знак цивилизацијског напретка и солидарности

Начин на који ће грађани моћи да се изјасне против овог поступка још увек није донет, те ће се до тада, као што је и садашња пракса, породице питати за сагласност о донирању органа, каже помоћник директора Клиничког центра Војводине за интерну медицину и члан Трансплантационог тима КЦВ професор др Игор Митић.

„Трансплнтација је једини начин преживљавања пацијената са болестима срца, плућа и јетре, а једина је шанса за лечење бубрега. При томе, трансплантација бубрега је и јединствена медицинска процедура која ја најбоља за болесника, а најјефтинија за државу“,  каже др Митић и напомиње да је Закон припреман три године и донет је у складу с општим људским правима Европске уније.

Митић истиче да закон даје могућност сваком појединцу да се за живота изјасни да не жели да буде донор, а напомиње како подзаконски акт треба да регулише начин на који ће људи одбити да буду донори.

„Та процедура треба да буде једноставна, а у Западној Европи се ради приликом попуњавања формулара или за личну карту или за здравствено осигурање. Законска обавеза је да се тај акт донесе у року од годину дана. До тада се обавезно тражи сагласност од породице, као и до сада. И према новом Закону ће се породица питати, али само јесу ли упознати да се човек за живота противио донорству“, објашњава др Митић и напомиње да је закон изједначен с правном регулативом ЕУ, али наглашава да се и даље поштује одлука породице.

Нови Закон доноси и могућност размене органа са другим организацијама и другим земљама, као што је “Еуротрансплант” и њему сличне организације. Др Митић истиче да је трећа битна одлика новог Закона то што је добро организована трансплантација од живих донора.

„Формирана је и инспекција за трансплантацију ткива и органа, која ће контролисати испуњеност услова за трансплатацију и спровођење трансплантације у складу са Законом. Те контроле и провере додатно смањују могућност злоупотеба, које не постоје, јер се у процес потенцијалне донације улази тек после утврђивања и потврђивања мождане смрти, што је законски дефинисано стање смрти“, истакао је др Митић.

О трансплантацији се ни не размишља док се не потврди мождана смрт и тек мождани мртва особа постаје потенцијални донор. Објашњава да пацијент који је мождано мртав, дише уз помоћ апарата, а једино је рад срца спонтан и не зависи од мозга. Међутим, без подршке апарата за дисање, срце би стало у року од два до три минута.

Прошле године 35 трансплантација

У Клиничком центру Војводине пошле године је било 35 трансплантација бубрега и пет трансплантација јетре, а др Митић истиче да су неке од ових процедура урађене и од живих донора. Ове године су имали шесторо донора, захваљујући којима је девет пацијената добило бубрег, а једна јетру. Прошле године је у Војводини било 17, а у остатку Србије 10 донора.

„Мождана смрт је потпуни губитак мождане функције. Од тог тенутка, органи могу да се узму само у року од 24 сата, јер без обзира на дисање уз помоћ апарата, органи пропадају. Чак и ако би пацијент остао на апарату за дисање, умро би у року од неколико дана. Операциони захват приликом вађења органа, експлантације, класичан је и ради се у анестезији, иако пацијент не може да осети никакав бол, а након експлантације ради се обдукција“, објашњава др Митић и додаје како је стање мождане смрти пораз лечења и представља губитак и за медицинско особље које је лечило пацијента.

Процедуре везане за давалаштво обављају три тима лекара. Један тим лечи пацијента, други је онај који утврђује и поврђује мождану смрт и потом спроводи експлантацију, а трећи ради трансплантацију. Та три тима су независна и свако ради свој део посла.

„Основни циљ је излечење пацијента који има мождано оштећење, изазвано повредом или можданим ударом. Тек уколико болесник подлегне  због можданих оштећења, долази у обзир евентуално давалаштво органа. Никада никоме није узет орган уколико особа није било мождано и законски мртва и ако породица није дала сагласност за спровођење процедуре“, наглашава др Митић.

Према његовим речима, у земљама где се примењују закони овог типа, број донора и трансплантација је далеко већи него код нас. Ми имамо пет донора на милион становника, уобичајено је да буде од 10 до 20 људи на милион становника, а у Хрватској и Шпанији тај број је још већи износи од 35 до 40 на милион становника. Практично, они успеју да искористе сваког потенцијалног донора, а ми тек сваког двадесетог.

„Могућности злоупотребе нема, све је максимално контролисано и запослен је високоедукован кадар. Донорство органа је знак цивилизацијског напретка и највећег степена солидарности са другим људима, а шанса да неко буде донор је 20 пута мања од шансе да некоме затреба орган. Злоупотребе су практично немогуће, што је додатно осигурано и новим законским мерама. Надамо се да ће ово допринети бољој здравственој заштити и поправљању квалитета живота тешких болесника“,  закључио је др Митић.

Љ. Петровић