„Dnevnikov“ reporter antikovid rutom od Kanjiže do obale Rajne

Nije svejedno, ali red je već bio da posle tri i po meseca prvi put posetim i malo dadiljam unuke bliznakinje Anju i Iru. Pelcovao sam se kineskim Sinofarmom, što uz potvrdu o vakcinaciji omogućava prolaz u Mađarsku, ali još boljom varijantom pokazao se urađeni antigenski test u Subotici koji je zetu Bojanu i meni, automobilom nemačkih registarskih oznaka omogućio da se preko Kelebije i Tompe uputimo i glatko stignemo cilja.

Malo detaljniji pregled na Tompi obavio je mađarski carinik, ali nije pravio problem ni odviše zanovetao zbog prtljaga. Šljivovica iz Sanada, Banatski kalvados iz Crepaje, kajsijevača iz koviljskog manatira i još neke kapljice. Kulen sremački iz Šida i bačkotopolski, domaći yem od šipaka, dunja i smokava, nakisele jabuke ajdared iz Horgoša kao da su pre neki dan ubrane, začinska paprika iz domaće radinosti Jovice Marjanovića iz Novog Kneževca, a tetka Jutka iz Kanjiže devojčicama poslala bele vunene zepice ukrašene roze mašnicama. U pregledu nezapaženo je prošla i čuvarkuća iz Čortanovaca...

Nalepnicu „tranzit“ na auto nalepila policajka Mađarica, koja nam dade i mapu sa označenom trasom kuda možemo da idemo i na kojim mestima smemo da zastajemo. Iz Tompe se obavezno mora preko Morahaloma do uključivanje na autoput kod Segedina. Na poleđini mape informacije na jezicima šest država sa kojima se naši severni susedi graniče. Za tranzitna vozila označene su posebne benzinske pumpe i parkirališta. Izvan tih mesta, zaustavljanje tranzitnih vozila je strogo zabranjeno na proputovanju kroz Mađarsku. Na srpskom je precizirano da „poštovanje novog vanrednog pravilnika biće kontrolisano od strane organa za sprovođenje zakona koji će po potrebi kažnjavati“. Informacija na srpskom sedam redova, a na evropejskom hrvatskom jasno, svega četiri reda i bez pominjanja kažnjavanja: „Sva mjesta nadzirat će policija.“

Sve je dobro išlo, dok nismo počeli zastajati na prolećnom suncu. Oko podneva na kružnom M-0 putu nadomak Budimpešte, zbog udesa, mic po mic, izgubismo sat i po. Taman smo se zahuktali, prateći pogledom kako elise brojnih vetrenjača hvataju struju iz vetra, a na izlazu iz Mađarske u Austriju na prelazu Heđešhalom-Nikelsdorf zastoj u dve kolone. Na mađarskoj strani na Heđešhalomu prelaz je odavno napušten, nema kontrole, samo landaraju vrata od kabina u kojima su nekada radili pogranični službenici. Austrijanci kontrolišu i dok nismo došli na red izgubismo još sat i po. Sapatnici iz kolone gunđaju, skoro da proključa, jer je 30 stepeni Celzijusa sve teže podnmošljivo, ali strpljenje nas ne izdaje. Oni sa mađarskim tablicama vele da će se žaliti Viktoru Orbanu, drugi su pominjali Sebastijana Kurca. Nama je laknulo kada smo stigli pred dežurne graničare, samo su mahnuli da možemo dalje. Žalimo za izgubljenim vremenom kod Budimpešte i na austrijskoj granici, jer umesto oko ponoći stižemo na cilj u cik zore.

Posle Beča i Linca naša navigatorka Kolinda savetovala nam je da umesto autoputem prema Salcburgu skrenemo za Pasau, što se pokazalo veoma korisno, jer smo kroz lavirint manjih graničnih prelaza prolazili bez zaustavljanja. Mašu nam Beograđani, kada su pri obilaženju kraj ispod šoferšajbne ugledali naš „Dnevnik“.

Za razliku od Mađarske, gde je za tranzitne putnike određeno gde na benzinskim pumpama i odmorištima mogu da stanu, kroz Austriju, Nemačku i Švajcarsku nema tih ograničenja i može se kretati kuda želite, ali je poštovanje preventivnih mera obavezno. Iz Austrije u Braunau na reci In prelazimo u Nemačku, autoputem zaobilazimo Minhen. Na odmorištu Vintenberg pola sata dremka i brojanje vintenberg ovaca, rase poznate i na našim prostorima. U Bregencu na kratko opet ulazak u Austriju, kroz pust granični prelaz, a potom nas obasjava svetlost turističke meke Bodenskog jezera.

Zaobilazimo grad Bregenc, pa nekim zgodnim putićem hitamo u Švajcarsku. Jedino nas je brinulo što nam je u ponoć istekla austrijska vinjeta, pa ima šanse da zbog prekoračenja od jednog sata stigne kazna, ali ako do toga dođe odlučujemo da ćemo se žaliti Kurcu, jer smo sat i po izgubili bespotrebno čekajući na mađarsko-austrijskoj granici. Pre nego što smo stigli na prelaz Sent Margreten, razbuđuje nas svetleći policajac, dva naranyasta trepćuća oka, a kao i na ostalim prelazima nigde nikoga, svi utonuli u miran san, pa preko Sent Galena i Ciriha iz Švajcarske premošćavamo Rajnu za dolazak u nemački Rajnfelden Baden. U međuvremenu, još u putu, zbog kovid pandemije nemačkim vlastima ispunili smo obaveznu onlajn prijavu i stigla nam SMS poruka da obavezno moramo u karantin, koji traje 10 dana, a posle pet dana negativnim testom moguće se osloboditi. Bez obzira na izazov zbog kovid pandemije i ulazak u karantin, vredelo je ovo putovati oko 1.300 kilometara. Unuke Anja i Ira se obradovale kada sam ih prigrlio, a i kada im je mama Nataša guzu mazala našom Pavlovićevom za koju tvrdi da je bolja od slične nemačke proizvodnje. To što mi potvrda o vakcinaciji kineskom vakcinom nije trebala u odlasku, ne znači da mi za izbegavanje karantina neće trebati pri povratku kući. 

Milorad Mitrović