DNEVNIK U KOVID-CENTRU KCV Borba traje 24 sata

Neprekidno u novootvorenu ambulantu dolaze pacijenti zbog sumnje na zarazu virusom KOVID-19, a nakon dijagnostike se upućuju na dalje lečenje. Pacijenti im stižu iz cele Vojvodine i svi oni koji su u teškom stanju upravo na to mesto dolaze na dalje lečenje. Svi oni iz Vojvodine koji su u teškom stanju i moraju da budu priključeni na mehaničku ventilaciju, odnosno respirator, smešteni su u intenzivnoj jedinici te ustanove. Lekari i medicinske sestre, čistačice, ljudi koji donose kiseonik – ceo tim je tu da bi ih spasao.

Upravnica Klinike za infektivne bolesti KCV-a profesorka dr Vesna Turkulov kaže za „Dnevnik” da je progresija te bolesti nepredvidiva i dešava se da u roku od nekoliko sati od neke najblaže ili umerene pneumonije, pacijenti skliznu u teško otkazivanje pluća i moraju da budu priključeni na respirator.

– Radno vreme u odnosu na prethodni period nije promenjeno, počinje se u sedam sati ujutro, s tim što radimo 24 časa, u turnusima, pa se smenjujemo i nema pauze, radi se vikendima, praznicima i u prethodnih mesec i po, otkako je prvi slučaj registrovan, to je bio naš nulti pacijent, mi radimo bez prestanka – ispričala je dr Turkulov. – Potvrđen mu je virus 6. marta i on je sutradan ujutro prebačen kod nas. To je prvi slučaj zaraze tim virusom u našoj zemlji. Od tog trenutka stavljeni smo u drugi sistem rada i dežurstava i kako se broj pacijenata povećavao, tako smo menjali naše planove. Naši pacijenti su sada na više punktova. Organizovani smo tako da su najteži pacijenti kod nas na Klinici za infektivne bolesti, to su pacijenti koji su na intenzivnoj i poluzintenzivnoj  nezi, lakši pacijenti su na Klinici za ortopedsku hirurgiju i traumatologiju, a imamo i jedan punkt gde su naši ne-kovid pacijenti, jer ljudi obolevaju i od drugih infektivnih bolesti, i oni su na Klinici za očne bolesti, gde dežura deo naših lekara i oni se ne mešaju s lekarima koji rade u kovid-zoni. Otkako je otvoren Sajam, od pre desetak dana, imamo još jednu ambulantu, koja je takođe u našoj Klinici, gde dolaze svi koji su upućeni na Sajam, a koje prvo treba da pregleda infektolog.

– Za ovih mesec i po nismo imali slučajeve obolevanja i zaražavanja među zdravstvenim radnicima, a mi smo na udaru i leglu zaraze, i nadamo se da će tako i da ostane. Jer mi moramo da budemo zdravi da bismo mogli da se izborimo a celom ovom situacijom – istakla je dr Turkulov.

Od početka epidemije, na toj klinici su i rendgen-aparati, tako da se pregledaju svi pacijenti kod kojih se sumnja na kovid, uradi se i rendgenski snimak i onda se naspram nalaza proceni da li je pacijent za bolničko lečenje ili kućno.

– U kovid-centru su angažovani svi lekari Klinike za infektivne bolesti, njih oko 20, dežuraju s korona-pacijentima, ali, osim infektologa, imamo i jednu ekipu anesteziologa koji dežuraju u jedinicama intenzivne nege, oni brinu o ovim pacijentima koji su na mehaničkoj ventilaciji i imamo intenzivistu, doktorku-kardiologa koja je prošle godine prešla u Klinički centar, tako da i ona radi u jedinici intenzivne nege. To je oko 30 lekara i po potrebi su tu i konsultanti drugih specijalnosti – navodi dr Turkulov.

Na Klinici se radi neprekidno. U početku je svima bilo malo neobično jer je uveden novi sistem života i rada, svi su na Klinici stalno. Upravnica Klinike kaže da praktično nemaju privatni život, poštuju sve mere zaštite i kada odu kući, redukuju kontakte. Sveli su ih samo na minimum, uz mere zaštite, samo na najužu porodicu, i postupaju po svim procedurama zaštite i sebe i drugih.

Lekarske smene i inače traju po 24 sata i na to su navikli, ali teškoću predstavlja boravak u zaštitnoj opremi, u skafanderima i maskama. Oprema se skida na četiri sata jer mora da se napravi pauza, ne može da se izdrži duže od toga.

– Nema vazduha, jako se znojite, organizam dehidrira, treba ići u toalet, a postoji procedura, da se ne biste kontaminirali, svaki put se mora ponovo oblačiti, tako da nam je u tom smislu drugačije. Imamo, naravno, i povećan priliv pacijenata, ali imali smo mi takve situacije i kada je bila epidemija gripa, međutim, ovo je sada posebno zbog nošenja zaštitne opreme, svlačenja, oblačenja, procedure, kontrole. Ljudi su iscrpljeni, ali ne posustaju i rade kao na početku epidemije. Nadamo se da će sada epidemija početi da jenjava – ispričala je dr Turkulov.

– Svakoga dana kroz Kliniku prolaze pacijenti kod kojih se sumnja na kovid, dolaze prvo u ambulantu, gde su pregledani, ako postoji visoka sumnja i na rendgenu dokazana upala pluća, oni se smeštaju, do pristizanja pozitivnog nalaza bris na koronavirus, u takozvanu narandžastu zonu – to su odeljenja gde su sumnjivi na korona-infekciju, do pristizanja nalaza, koji budu gotovi tog ili narednog dana. Ako je pacijent kovid-pozitivan, ide u kovid-pozitivnu, takozvanu crvenu zonu, ako je negativan, onda se izmešta na Institut za plućne bolesti ili na naše izmešteno odeljenje, gde su pacijenti koji nemaju koronavirusnu infekciju. Imamo ležeće pacijente koje su u obe naše zgrade i u intenzivnoj jedinici – objašnjava dr Turkulov.

U toj klinici su i pacijenti iz drugih centara jer svi oboleli idu ka tercijarnim ustanovama, pa imaju pacijente iz drugih mesta u Vojvodini.

Kod pacijenata u jedinici intenzivne nege neprekidno dežuraju ekipe, kod onih na poluintenzivnoj nezi, osim redovnih vizita, radi se i čekiranje. Na svaki sat im se meri pritisak, puls, broj respiracija, saturacija kiseonikom, oni se monitorišu malo češće. Najlakšim bolesnicima mere se vitalni parametri nekoliko puta u toku dana, a spram težine kliničke slike je i vreme koje se provodi kraj njih. U jedinicama intenzivne nege ekipe se smenjuju jer ne može 24 sata da se funkcioniše bez toaleta, hrane i vode, pa ljudi prave pauzu, a drugi ulaze kod pacijenata.

Zdravstveno i nemedicinsko osoblje nosi različitu zaštitnu opremu, koja je predviđena za sve kategorije rizika. Dr Turkulov navodi da je jedna vrsta opreme predviđena za lekare koji intubiraju pacijente, koji rade invazivne procedure jer je tu najveća mogućnost zaražavanja usled infektivnog aerosola, drugu vrstu opreme nose administrativni radnici, pratioci bolesnika, pomoćni radnici koji nose kiseonične boce, u vozilima Hitne pomoći...

– Lekar kad ide kod paciijenta treba da obuče skafander ili nepromočivu specijalnu kecelju, kaljače, zaštitnu masku s visokim stepenom filtracije, zaštitne naočare i kapu, osim ako ima skafander, jer on ima kapuljaču, a kapu nosi ako ima kecelju. Oči prekrivaju ili plastične naočare ili vizir. To nije teško, samo treba da se izdrži u tome jer maska pritisne lice. Pre nego što se stavi, mora da se uradi test-proba da li dobro dihtuje, tako da se ona praktično utisne u lice, tračice iza ušiju znaju da stežu, tako da, kada skinete zaštitnu masku, njen trag ostane utisnut na licu i ne skida se satima. Ispod toga treba da se diše, a naočari ili vizir umeju da se magle, a vi treba da radite stalno oko pacijenata, pa to predstavlja problem, ali sama oprema nije teška. Teško je raditi u tome danima i satima, i osoblje zaista ulaže maksimalni napor – kaže dr Turkulov, i dodaje da na početku epidemije nisu sve spremačice htele da uđu, te su neke davale otkaz, ali napominje da je, kada se pridržava svih zaštitnih mera, rizik sveden na minimum.

Nekada pacijenti budu na respiratoru dve ili tri nedelje, a nekada budu veoma kratko, nekoliko sati ili nekoliko dana, ali vrlo je progresija bolesti velika pa se dešava i da pacijenti, nažalost, brzo preminu.

– Vrlo je teško i izgubiti pacijenta. Mi smo imali prvog, nultog, pacijenta u Srbiji, a prvi smo imali i slučaj da nam je pacijent preminuo. To nije lako. Vreme je teško. Dešava se, i kad pacijent premine, da je cela porodica u izolaciji i da je čak i ona u bolnici, pa je to još mučnije, što nema ko da ih sahrani. Sve je to jako tužno – priča dr Turkulov.

Medicinska sestra Ivana Subić Turk kaže da ona i njene kolege rade s najtežim pacijentima, i ocenjuje da je to psihički težak posao jer su u pitanju teško bolesni ljudi, te se osećaju nemoćno ako ne mogu da im pomognu.

– Mi smo svi veoma vezani za pacijente i svaki njihov pomak doživljavamo kao veliku stvar. Tužno je kad se desi loša stvar. Činimo sve što je u našoj moći, a dobro nas zapamte i svi koji se oporave i javljaju se posle, kada odu kući. Najlepše kad se pacijent oporavi, kad vam se nasmeje i kaže hvala. To je najlepši deo u našoj profesiji što možemo da doživimo, a ljudi napolju treba da se čuvaju da mi imamo što manje posla – poručila je Ivana Subić Turk, koja ima troje dece, a suprug i jedan sin joj rade u Zavodu za hitnu medicinsku pomoć Novi Sad, te su i oni svakodnevno u kontaktu s bolesnicima.

S najtežim pacijentima radi i medicinska sestra Klinike za anesteziju, terapiju i terapiju bola Kliničkog centra Vojvodine Ivana Subić Turk. Kaže da se, kao i lekari, i tehničari smenjuju na četiri sata, a svako jutro se spremi sve što je potrebno tehničarima u smeni.

– Vidimo da li je bilo problema tokom noći, imamo smenovođu, to je obično najstarija i najiskusnija sestra, imamo četiri organizacione sestre koje vode računa o tehničkim stvarima, apoteci, laboratoriji, bilo čemu što je potrebno u toku prepodneva ili poslepodneva, a dostupni smo 24 sata u slučaju kada treba više ljuid – ispričala je Ivana Subić Turk, koja je jedna od organizacionih sestara, što znači da je njen posao da uskoči ako treba bilo kakva pomoć, prijem ili procedura, i istakla da su svi članovi tima tu jedni za druge, te da se raspoređuju u zavisnosti od situacije. – Svi se trude da daju maksimum, ceo tim lekara, sestara, tehničara, spremačica, kiseoničara, svi su uključeni i maksimalno angažovani da sve funkcioniše bez problema.

U jeku epidemije privatni život trpi, ali Ivana Subić Turk kaže da to u ovoj situaciji nije bitno. Ipak je teško kada se dete dugo ne vidi, a ima i kolega koje imaju malu decu, koju su odveli kod roditelja, pa ih ne vide po mesec dana.

– Ima tu dosta emotivnih priča. Sigurno nismo sreħni kad ne vidimo svoju decu, ali srećni smo što možemo da pomognemo ljudima – zaključila je ova sestra, i apelovala na sve građane da se čuvaju, nose zaštitnu opremu i čuvaju svoj život i život svoje dece. – Mislim da mnogi još uvek nisu svesni toga koliko je ovo opasan virus i da treba da se zaštitnimo i peremo ruke, nosimo maske i rukavice. To nije kritika, nego apel, da ne dođu u situaciju da se razbole.

Ljubica Petrović

Foto: Marija Erdelji