ДНЕВНИК У КОВИД-ЦЕНТРУ КЦВ Борба траје 24 сата

Непрекидно у новоотворену амбуланту долазе пацијенти због сумње на заразу вирусом КОВИД-19, а након дијагностике се упућују на даље лечење. Пацијенти им стижу из целе Војводине и сви они који су у тешком стању управо на то место долазе на даље лечење. Сви они из Војводине који су у тешком стању и морају да буду прикључени на механичку вентилацију, односно респиратор, смештени су у интензивној јединици те установе. Лекари и медицинске сестре, чистачице, људи који доносе кисеоник – цео тим је ту да би их спасао.

Управница Клинике за инфективне болести КЦВ-а професорка др Весна Туркулов каже за „Дневник” да је прогресија те болести непредвидива и дешава се да у року од неколико сати од неке најблаже или умерене пнеумоније, пацијенти склизну у тешко отказивање плућа и морају да буду прикључени на респиратор.

– Радно време у односу на prеthodni период није промењено, почиње се у седам сати ујутро, с тим што радимо 24 часа, у турнусима, па се смењујемо и нема паузе, ради се викендима, празницима и у prеthodnih месец и по, откако је први случај регистрован, то је био наш нулти пацијент, ми радимо без престанка – испричала је др Туркулов. – Потврђен му је вирус 6. марта и он је сутрадан ујутро пребачен код нас. То је први случај заразе тим вирусом у нашој земљи. Од тог тренутка стављени смо у други систем рада и дежурстава и како се број пацијената повећавао, тако смо мењали наше планове. Наши пацијенти су сада на више пунктова. Организовани смо тако да су најтежи пацијенти код нас на Клиници за инфективне болести, то су пацијенти који су на интензивној и полузинтензивној  нези, лакши пацијенти су на Клиници за ортопедску хирургију и трауматологију, а имамо и један пункт где су наши не-ковид пацијенти, јер људи оболевају и од других инфективних болести, и они су на Клиници за очне болести, где дежура део наших лекара и они се не мешају с лекарима који раде у ковид-зони. Откако је отворен Сајам, од пре десетак дана, имамо још једну амбуланту, која је такође у нашој Клиници, где долазе сви који су упућени на Сајам, а које прво треба да прегледа инфектолог.

– За ових месец и по нисмо имали случајеве оболевања и заражавања међу здравственим радницима, а ми смо на удару и леглу заразе, и надамо се да ће тако и да остане. Јер ми морамо да будемо здрави да бисмо могли да се изборимо а целом овом ситуацијом – истакла је др Туркулов.

Од почетка епидемије, на тој клиници су и рендген-апарати, тако да се прегледају сви пацијенти код којих се сумња на ковид, уради се и рендгенски снимак и онда се наспрам налаза процени да ли је пацијент за болничко лечење или кућно.

– У ковид-центру су ангажовани сви лекари Клинике за инфективне болести, њих око 20, дежурају с корона-пацијентима, али, осим инфектолога, имамо и једну екипу анестезиолога који дежурају у јединицама интензивне неге, они брину о овим пацијентима који су на механичкој вентилацији и имамо интензивисту, докторку-кардиолога која је прошле године прешла у Клинички центар, тако да и она ради у јединици интензивне неге. То је око 30 лекара и по потреби су ту и консултанти других специјалности – наводи др Туркулов.

На Клиници се ради непрекидно. У почетку је свима било мало необично јер је уведен нови систем живота и рада, сви су на Клиници стално. Управница Клинике каже да практично немају приватни живот, поштују све мере заштите и када оду кући, редукују контакте. Свели су их само на минимум, уз мере заштите, само на најужу породицу, и поступају по свим процедурама заштите и себе и других.

Лекарске смене и иначе трају по 24 сата и на то су навикли, али тешкоћу представља боравак у заштитној опреми, у скафандерима и маскама. Опрема се скида на четири сата јер мора да се направи пауза, не може да се издржи дуже од тога.

– Нема ваздуха, јако се знојите, организам дехидрира, треба ићи у тоалет, а постоји процедура, да се не бисте контаминирали, сваки пут се мора поново облачити, тако да нам је у том смислу другачије. Имамо, наравно, и повећан прилив пацијената, али имали смо ми такве ситуације и када је била епидемија грипа, међутим, ово је сада посебно због ношења заштитне опреме, свлачења, облачења, процедуре, контроле. Људи су исцрпљени, али не посустају и раде као на почетку епидемије. Надамо се да ће сада епидемија почети да јењава – испричала је др Туркулов.

– Свакога дана кроз Клинику пролазе пацијенти код којих се сумња на ковид, долазе прво у амбуланту, где су прегледани, ако постоји висока сумња и на рендгену доказана упала плућа, они се смештају, до пристизања позитивног налаза брис на коронавирус, у такозвану наранџасту зону – то су одељења где су сумњиви на корона-инфекцију, до пристизања налаза, који буду готови тог или наредног дана. Ако је пацијент ковид-позитиван, иде у ковид-позитивну, такозвану црвену зону, ако је негативан, онда се измешта на Институт за плућне болести или на наше измештено одељење, где су пацијенти који немају коронавирусну инфекцију. Имамо лежеће пацијенте које су у обе наше зграде и у интензивној јединици – објашњава др Туркулов.

У тој клиници су и пацијенти из других центара јер сви оболели иду ка терцијарним установама, па имају пацијенте из других места у Војводини.

Код пацијената у јединици интензивне неге непрекидно дежурају екипе, код оних на полуинтензивној нези, осим редовних визита, ради се и чекирање. На сваки сат им се мери притисак, пулс, број респирација, сатурација кисеоником, они се мониторишу мало чешће. Најлакшим болесницима мере се витални параметри неколико пута у току дана, а спрам тежине клиничке слике је и време које се проводи крај њих. У јединицама интензивне неге екипе се смењују јер не може 24 сата да се функционише без тоалета, хране и воде, па људи праве паузу, а други улазе код пацијената.

Здравствено и немедицинско особље носи различиту заштитну опрему, која је предвиђена за све категорије ризика. Др Туркулов наводи да је једна врста опреме предвиђена за лекаре који интубирају пацијенте, који раде инвазивне процедуре јер је ту највећа могућност заражавања услед инфективног аеросола, другу врсту опреме носе административни радници, пратиоци болесника, помоћни радници који носе кисеоничне боце, у возилима Хитне помоћи...

– Лекар кад иде код пациијента треба да обуче скафандер или непромочиву специјалну кецељу, каљаче, заштитну маску с високим степеном филтрације, заштитне наочаре и капу, осим ако има скафандер, јер он има капуљачу, а капу носи ако има кецељу. Очи прекривају или пластичне наочаре или визир. То није тешко, само треба да се издржи у томе јер маска притисне лице. Пре него што се стави, мора да се уради тест-проба да ли добро дихтује, тако да се она практично утисне у лице, трачице иза ушију знају да стежу, тако да, када скинете заштитну маску, њен траг остане утиснут на лицу и не скида се сатима. Испод тога треба да се дише, а наочари или визир умеју да се магле, а ви треба да радите стално око пацијената, па то представља проблем, али сама опрема није тешка. Тешко је радити у томе данима и сатима, и особље заиста улаже максимални напор – каже др Туркулов, и додаје да на почетку епидемије нису све спремачице хтеле да уђу, те су неке давале отказ, али напомиње да је, када се придржава свих заштитних мера, ризик сведен на минимум.

Некада пацијенти буду на респиратору две или три недеље, а некада буду веома кратко, неколико сати или неколико дана, али врло је прогресија болести велика па се дешава и да пацијенти, нажалост, брзо премину.

– Врло је тешко и изгубити пацијента. Ми смо имали првог, нултог, пацијента у Србији, а први смо имали и случај да нам је пацијент преминуо. То није лако. Време је тешко. Дешава се, и кад пацијент премине, да је цела породица у изолацији и да је чак и она у болници, па је то још мучније, што нема ко да их сахрани. Све је то јако тужно – прича др Туркулов.

Медицинска сестра Ивана Субић Турк каже да она и њене колеге раде с најтежим пацијентима, и оцењује да је то психички тежак посао јер су у питању тешко болесни људи, те се осећају немоћно ако не могу да им помогну.

– Ми смо сви веома везани за пацијенте и сваки њихов помак доживљавамо као велику ствар. Тужно је кад се деси лоша ствар. Чинимо све што је у нашој моћи, а добро нас запамте и сви који се опораве и јављају се после, када оду кући. Најлепше кад се пацијент опорави, кад вам се насмеје и каже хвала. То је најлепши део у нашој професији што можемо да доживимо, а људи напољу треба да се чувају да ми имамо што мање посла – поручила је Ивана Субић Турк, која има троје деце, а супруг и један син јој раде у Заводу за хитну медицинску помоћ Нови Сад, те су и они свакодневно у контакту с болесницима.

С најтежим пацијентима ради и медицинска сестра Клинике за анестезију, терапију и терапију бола Клиничког центра Војводине Ивана Субић Турк. Каже да се, као и лекари, и техничари смењују на четири сата, а свако јутро се спреми све што је потребно техничарима у смени.

– Видимо да ли је било проблема током ноћи, имамо сменовођу, то је обично најстарија и најискуснија сестра, имамо четири организационе сестре које воде рачуна о техничким стварима, апотеци, лабораторији, било чему што је потребно у току преподнева или послеподнева, а доступни смо 24 сата у случају када треба више љуид – испричала је Ивана Субић Турк, која је једна од организационих сестара, што значи да је њен посао да ускочи ако треба било каква помоћ, пријем или процедура, и истакла да су сви чланови тима ту једни за друге, те да се распоређују у зависности од ситуације. – Сви се труде да дају максимум, цео тим лекара, сестара, техничара, спремачица, кисеоничара, сви су укључени и максимално ангажовани да све функционише без проблема.

У јеку епидемије приватни живот трпи, али Ивана Субић Турк каже да то у овој ситуацији није битно. Ипак је тешко када се дете дуго не види, а има и колега које имају малу децу, коју су одвели код родитеља, па их не виде по месец дана.

– Има ту доста емотивних прича. Сигурно нисмо среħни кад не видимо своју децу, али срећни смо што можемо да помогнемо људима – закључила је ова сестра, и апеловала на све грађане да се чувају, носе заштитну опрему и чувају свој живот и живот своје деце. – Мислим да многи још увек нису свесни тога колико је ово опасан вирус и да треба да се заштитнимо и перемо руке, носимо маске и рукавице. То није критика, него апел, да не дођу у ситуацију да се разболе.

Љубица Петровић

Фото: Марија Ердељи