Diskriminacija na krilima siromaštva i predrasuda

zdravstvenu knjižicu, te je na medicinskoj službi da proceni kada je njeno stanje dovoljno hitno da zahteva besplatnu operaciju.

Na pitanje zašto nema zdravstvenu knjižicu, njen nevenčani suprug Muharem J. odgovara da je ona izbeglica s Kosova i da dugo pokušava da je prijavi u Novom Sadu, iako je ovde rodila dvoje dece. Za koordinatore za romska pitanja, koji rešavaju upravo ovakve slučajeve, do sada nisu čuli.

Sadika je samo jedna od brojnih pripadnika romske nacionalne manjine, čiji je težak položaj dodatno otežan činjenicom da nemaju osnovna dokumenta, naročito zdravstvenu knjižicu. To je i rezultat istraživanja o pristupu Romkinja socioekonomskim pravima u Srbiji, koje je sprovela domaća nevladina i neprofitna organizacija “Praksis”, u saradnji sa Civil Rights Defenders i finansijsku pomoć Švedske agencije za međunarodnu saradnju. Naime, kako se kaže u istraživanju, glavnu prepreku ostvarivanju prava na zdravstveno osiguranje predstavlja neposedovanje zdravstvene knjižice, a ključni razlog za to je nedostatak ostalih dokumenata neophodnih za njeno izdavanje.

Na pitanja o tretmanu pripadnica romske nacionalne manjine u zdravstvenim institucijama, njih 83 posto odgovorilo je da je zadovoljno načinom na koji se osoblje odnosi prema njima, dok je 10 posto ispitanica reklo da nije zadovoljno, najčešće ističući da je zdravstveno osoblje neljubazno i grubo. Kao ključni problem autori studije naveli su da ispitanice najčešće ne znaju da prepoznaju diskriminaciju, čak ni kada je ona direktna, a naročito kada je reč o prikrivenom obliku diskriminacije.

Deo istraživanja koji se bavio ostvarivanjem prava na socijalnu zaštitu odnosio se na ispitivanje broja korisnika ovog prava, razlika između muškaraca i žena pri ostvarivanju prava, kao i odnosa zaposlenih u centrima za socijalni rad prema pripadnicima romske nacionalne manjine. Kao i kod prava na zdravstvenu zaštitu, prilikom ostvarivanja i ovog prava glavna prepreka je nedostatak dokumenata, a 58 posto Romkinja odgovorilo je da je zadovoljno načinom na koji im se obraćaju socijalni radnici, dok je 24 posto odgovorilo da je nezadovoljno. Rezultati su takođe pokazali da su nosioci prava socijalne zaštite uglavnom muškarci, što ukazuje da su oni tradicionalno viđeni kao predstavnici porodice.

Istraživanje je pokazalo da su neki od najvažnijih razloga za prekid školovanja loša ekonomska situacija, udaljenost škole, obaveza čuvanja mlađe dece, kao i odnos neposredne okoline prema školi. Utvrđena je i razlika u nivou obrazovanja ispitanica u odnosu na ispitanike, u korist muškaraca, što se objašnjava prisutnošću patrijarhalnog poimanja uloge žene u porodici. Osim toga, kao bitan problem pri ostvarivanju ovog prava navodi se i diskriminacija od strane školskog sistema i česti slučajevi slanja romske dece u takozvane specijalne škole.

Kako je pokazala analiza, većina ispitanih uglavnom obavlja težak fizički rad na crno, a samo neznatni deo ispitanih zaposlen je u skladu sa zakonskom regulativom. Takođe, utvrđena je i velika razlika u zapošljavanju između ispitanica i ispitanika: samo 35 posto žena izjavilo je da ostvaruje neku vrstu prihoda, nasuprot 85 posto muškaraca. Kada je reč o prijavi kod Nacionalne službe za zapošljavanje, najveću prepreku za pristup ovim pravima čini nedostatak ličnih dokumenata.

Istraživanje je sprovedeno u deset opština sa juga Srbije: Aleksincu, Prokuplju, Bojniku, Boru, Kuršumliji, Lebanu, Leskovcu, Beloj Palanci, Kruševcu i Knjaževcu, od februara do avgusta 2015, pri čemu je ispitano ukupno 100 Romkinja i 100 Roma.

B. Opranović

Polovina kuća bez kanalizacije

Jedna od najozbiljnijih nevolja s kojima se suočavaju pripadnici i pripadnice romske nacionalne manjine jeste stanovanje. Osim što su uslovi stanovanja vema loši, Romi nemaju pravnu sigurnost stambenog statusa i mogućnost prinudnog iseljenja im je stalno nad glavom. Romi i Romkinje koji žive u neformalnim naseljima nalaze se u posebno teškoj situaciji, pri čemu je najveći problem nedostatak kanalizacije. Ukupno 45 posto ispitanica potvrdilo je da objekat u kome žive nema kanalizaciju, što predstavlja ozbiljan zdravstveni problem. Osim toga, rezultati su pokazali i da postoji velika razlika između muškaraca i žena po pitanju vlasništva nad objektima u kojima žive. Žene su nosioci prava u samo 8 posto slučajeva.