"Decu izmestiti iz "Ribnikara", ne treba im sipanje soli na ranu"

Poručuje da deci treba vremena, kao i da im ne treba podsećanje i sipanje soli na ranu. Ključno je sprečavanje retraumatizacije, a rekonstrukcija škole arhitektonski, ne samo kozmetički mogla bi da bude novi početak, naglašava Đurić.

Danima slušamo apele roditelja učenika odeljenja VII/2 škole "Vladislav Ribikar" koji se protive povratku dece na nastavu u školu – na mesto traume. Uz tu inicijativu, koju je podržalo i više od 200 roditelja, stalo je i Viktimološko društvo Srbije. Traže da se školska godina okonča zaključno sa 3. majem i apeluju na nadležne da za učenike, nastavno i drugo osoblje obezbede alternativni prostor.

U prilogu jednom od saopštenja roditelja dece iz "Ribnikara" od pre nekoliko dana navedeno je i mišljenje neuropsihijatra i sudskog veštaka doktora Zorana Đurića.

Doktor Zoran Đurić kaže za RTS da je prva stvar koju treba uraditi – pokušati da se deca izmeste sa mesta strašnog događaja. "I to zato što prinudno podsećanje kada se nađete na mestu zločina može da svojim delovanjem izazove psihičke poremećaje kod te dece", dodaje Đurić.

Navodi da to znači da su sva deca koja su prisustvovala zločinu ili bila u neposrednom okruženju i to odmah saznala istraumirana.

"Njima treba vreme da se u njihovim dušama i glavama to sve složi i smiri. Ne treba im podsećanje, ne treba im sipanje soli na ranu – što bi bilo kada bi se pojavljivala na mestu zločina", navodi Đurić.

Ističe da je predlog Viktimološkog društva vrlo razuman.

"U idealnom slučaju bi bilo najbolje da deca iz 'Ribnikara' ne ulaze u tu zgradu bar do kraja ove školske godine. Kada bismo hteli da to rešimo na neki najbolji način, najbolje bi bilo da ta zgrada više ne bude škola. Možda to nije realno u našim uslovima, ali svakako da taj deo škole u kome je došlo do zločina na neki način treba da bude obeležen kao mesto stradanja i kao mesto na kome se mogu pomenuti poginula deca", smatra Đurić.

Ističe da se nada da će se naći rešenje koje odgovara našim uslovima. "U principu, treba se kloniti mesta zločina da se ne bi obnavljale rane", dodaje.

"Deci treba povratak rutini, ali to nije isto što i ići u zgradu škole"

Većina psihijatara sa kojima su se konsultovali roditelji kaže da je povratak redovnim obavezama i rutini put ka izlečenju. Doktor Đurić kaže da je tačno da je povratak rutini put ka poboljšanju i obnavljanju snaga svake ličnosti, ali da to nije isto što i ići u zgradu škole.

"Deca treba da nastave da se viđaju, ona koja su sposobna da idu u školu, koja nisu potresena ona bi mogla možda do kraja školske godine da nešto uče, ali ne u ovoj zgradi, ne u ovoj školi", navodi Đurić.

Naglašava da bi i za decu koja su prisustvovala događaju bilo dobro da se vrate rutini, ali da to takođe ne treba da bude u toj školi.

"Njima treba omogućiti da budu zajedno, da tuguju, da mogu da razgovaraju o tome šta se desilo i da postepeno razumeju šta se desilo i koje je njihovo mesto u svemu tome", dodaje Đurić.

Na pitanje šta mu rekli roditelji, Đurić kaže da ne znaju šta će sa decom koja su uznemirena deca, pa i oni sa njima, kao i da ne znaju kakvo bi rešenje trebalo da bude, ali da ne žele da deca idu na mesto zločina.

"Ja sam to razumeo kao jednu normalnu reakciju u ovakvoj situaciji. Imam veliko iskustvo u radu sa traumatizovanim osobama i zbog toga sam rekao da nije dobro da se deca vraćaju na to mesto, da njima treba vreme da se deca oporave i da bi najbolje bilo da ta deca koja su bila u smeni tog dana i deca koja su bila učesnici tog užasnog događaja završila školsku godinu", poručuje Đurić.

"Ovakvi događaji ostavljaju i trajne posledice"

Napominje da ne treba decu izložiti retraumatizaciji.

"To znači izlagati ih sitauciji da se nađu na mestu zločina i da se podsećaju i da ih to povređuje dalje, jer su sada veoma povređena. Ja ne kažem da će ta deca oboleti, ali ona su pod velikim rizikom. Njih treba pratiti i događaji takve vrste kod većina učesnika ostavljaju nekada i trajne tragove, proizvedu psihički poremećaj koji može da traje i čitavog života. To se ne mora desiti i zbog toga treba sprečiti retraumatizaciju", ističe Đurić.

Navodi da je sada pitanje kako to tehnički izvesti – da li da bude u toj zgradi samo u drugom delu ili napustiti zgradu.

"Bilo bi dobro da se cela škola izmesti na drugo mesto. Ja ne znam da li će se to desiti, mi smo jedno društvo, ima mnogo ljudi koji razmišljaju i mnogo službi koje imaju svoje zaključke i svoja rešenja i mislim da ćemo kao društvo znati da donesemo pravo rešenje. U principu, treba se kloniti mesta zločina, a ako to zahteva da promenimo zgradu – ja mislim da i treba da promenimo zgradu", kaže Đurić.

Ukazuje da su odobrena sredstva za rekonstrukciju škole “Vladislav Ribnikar“, kao i da bi to bilo nekakvo rešenje.

"Ako se taj prostor u kome se taj užasni događaj odigrao promeni i arhitektonski, ne samo kozmetički – to može da bude novi početak, ali i dalje treba obeležiti mesto na kome se dogodio zločin", smatra Đurić.

"Ne znamo gde smo"

Na pitanje kako smo svi mi posle ovakve tragedije, doktor Đurić kaže da misli da ne znamo gde smo.

"Ovako nešto se u Srbiji nikada nije dogodilo. Dogodilo se za vreme rata u Kragujevcu, ali to su uradili neprijatelji, nacisti koji su ubijali decu. Ovako nešto se u mirnodopskim uslovima, da se desi masovni zločin u školi, nikada nije desilo. Pojedinačna stradanja su se dešavala, jer je to tako u svakom društvu, to je u ljudskoj prirodi da zlo ne spava i ne može se sve srečiti, ali nemamo iskustva sa masovnim zločinom kao što je ovaj", navodi Đurić.

Naglašava da treba da učimo iz ove situacije i da učinimo sve da preveniramo moguće ponavljanje ovakvih događaja.

"To bi značilo da sve naše školske službe, sve naše pedagoško-psihološke službe, sve naše psihijatrijske službe treba da budu veoma budne i vrlo aktivne u budućem vremenu. To bi značilo – sva deca, sve škole i sve grupe dece u toj školi treba da se nadgledaju i da se prati njihov razvoj i svi roditelji, jer su i oni deo školskog života", kaže Đurić.

"Treba da napustimo improvizacije i ideju da ćemo lako nešto rešiti"

Čitali smo juče i ispovest “Roditeljima nelečenog dečaka” koju je napisala majke ubijene devojčice. Zašto mu niste pomogli, zašto ste ga obučavali u streljani, samo su neka od pitanja koja postavlja. Ona u tom pismu podseća i kako se dečak koji je ubio drugare ponašao na ekskurziji, dok su sva deca spavala u krevetima u svojim sobama, da je on spavao sklupčan na jednoj fotelji, a da niko nije obraćao pažnju na to.

"Odgovora nema, možda se ljudi nisu bavili tim dečakom i drugim dečacima i devojčicama koji pokazuju neku razliku o odnosu na očekivano ponašanje. Iz toga što je rečeno o dečaku koji je počinio zločin se ne može tvrditi da je reč o nekom poremećaju ili o nekom znaku da će on nešto uraditi, deca imaju pravo na svaku vrstu ponašanja i slobodu, međutim ono o čemu treba da vodimo računa je da svako ponašanje koje odskače od očekivanog, od norme, koje nije uobičajeno za tu sredinu treba da bude na oku i da to neko treba da vidi i da razgovara sa tim detetom i šta se dešava", poručuje Đurić.

Treba obratiti pažnju, kako kaže, pored svega neuobičajenog i na svaki konflikt ili varnicu koja izbije u grupi dece.

"O svemu tome treba naučiti razgovarati, time se treba baviti, jer to razjašnjavanje, razumevanje i osvešćivanje onoga šta se dešava glavna stvar koja pomaže da ljudi i deca budu otporniji prema neočekivanim situacijama i da bolje upravljaju svojim ponašanjem", smatra Đurić.

Navodi da poruka majke stradale devojčice jeste upozorenje da svi moramo otvoriti četvore oči i gledati šta se zbiva oko nas i truditi se da stvari dovedemo u red.

"Da napustimo više improvizacije i ideju da ćemo lako nešto rešiti. Ništa se ne može lako rešiti, a sve se može rešiti ako radimo i ako se trudimo da uradimo", zaključuje Đurić.

(RTS)