"Децу изместити из "Рибникара", не треба им сипање соли на рану"

Поручује да деци треба времена, као и да им не треба подсећање и сипање соли на рану. Кључно је спречавање ретрауматизације, а реконструкција школе архитектонски, не само козметички могла би да буде нови почетак, наглашава Ђурић.

Данима слушамо апеле родитеља ученика одељења ВИИ/2 школе "Владислав Рибикар" који се противе повратку деце на наставу у школу – на место трауме. Уз ту иницијативу, коју је подржало и више од 200 родитеља, стало је и Виктимолошко друштво Србије. Траже да се школска година оконча закључно са 3. мајем и апелују на надлежне да за ученике, наставно и друго особље обезбеде алтернативни простор.

У прилогу једном од саопштења родитеља деце из "Рибникара" од пре неколико дана наведено је и мишљење неуропсихијатра и судског вештака доктора Зорана Ђурића.

Доктор Зоран Ђурић каже за РТС да је прва ствар коју треба урадити – покушати да се деца изместе са места страшног догађаја. "И то зато што принудно подсећање када се нађете на месту злочина може да својим деловањем изазове психичке поремећаје код те деце", додаје Ђурић.

Наводи да то значи да су сва деца која су присуствовала злочину или била у непосредном окружењу и то одмах сазнала истраумирана.

"Њима треба време да се у њиховим душама и главама то све сложи и смири. Не треба им подсећање, не треба им сипање соли на рану – што би било када би се појављивала на месту злочина", наводи Ђурић.

Истиче да је предлог Виктимолошког друштва врло разуман.

"У идеалном случају би било најбоље да деца из 'Рибникара' не улазе у ту зграду бар до краја ове школске године. Када бисмо хтели да то решимо на неки најбољи начин, најбоље би било да та зграда више не буде школа. Можда то није реално у нашим условима, али свакако да тај део школе у коме је дошло до злочина на неки начин треба да буде обележен као место страдања и као место на коме се могу поменути погинула деца", сматра Ђурић.

Истиче да се нада да ће се наћи решење које одговара нашим условима. "У принципу, треба се клонити места злочина да се не би обнављале ране", додаје.

"Деци треба повратак рутини, али то није исто што и ићи у зграду школе"

Већина психијатара са којима су се консултовали родитељи каже да је повратак редовним обавезама и рутини пут ка излечењу. Доктор Ђурић каже да је тачно да је повратак рутини пут ка побољшању и обнављању снага сваке личности, али да то није исто што и ићи у зграду школе.

"Деца треба да наставе да се виђају, она која су способна да иду у школу, која нису потресена она би могла можда до краја школске године да нешто уче, али не у овој згради, не у овој школи", наводи Ђурић.

Наглашава да би и за децу која су присуствовала догађају било добро да се врате рутини, али да то такође не треба да буде у тој школи.

"Њима треба омогућити да буду заједно, да тугују, да могу да разговарају о томе шта се десило и да постепено разумеју шта се десило и које је њихово место у свему томе", додаје Ђурић.

На питање шта му рекли родитељи, Ђурић каже да не знају шта ће са децом која су узнемирена деца, па и они са њима, као и да не знају какво би решење требало да буде, али да не желе да деца иду на место злочина.

"Ја сам то разумео као једну нормалну реакцију у оваквој ситуацији. Имам велико искуство у раду са трауматизованим особама и због тога сам рекао да није добро да се деца враћају на то место, да њима треба време да се деца опораве и да би најбоље било да та деца која су била у смени тог дана и деца која су била учесници тог ужасног догађаја завршила школску годину", поручује Ђурић.

"Овакви догађаји остављају и трајне последице"

Напомиње да не треба децу изложити ретрауматизацији.

"То значи излагати их ситауцији да се нађу на месту злочина и да се подсећају и да их то повређује даље, јер су сада веома повређена. Ја не кажем да ће та деца оболети, али она су под великим ризиком. Њих треба пратити и догађаји такве врсте код већина учесника остављају некада и трајне трагове, произведу психички поремећај који може да траје и читавог живота. То се не мора десити и због тога треба спречити ретрауматизацију", истиче Ђурић.

Наводи да је сада питање како то технички извести – да ли да буде у тој згради само у другом делу или напустити зграду.

"Било би добро да се цела школа измести на друго место. Ја не знам да ли ће се то десити, ми смо једно друштво, има много људи који размишљају и много служби које имају своје закључке и своја решења и мислим да ћемо као друштво знати да донесемо право решење. У принципу, треба се клонити места злочина, а ако то захтева да променимо зграду – ја мислим да и треба да променимо зграду", каже Ђурић.

Указује да су одобрена средства за реконструкцију школе “Владислав Рибникар“, као и да би то било некакво решење.

"Ако се тај простор у коме се тај ужасни догађај одиграо промени и архитектонски, не само козметички – то може да буде нови почетак, али и даље треба обележити место на коме се догодио злочин", сматра Ђурић.

"Не знамо где смо"

На питање како смо сви ми после овакве трагедије, доктор Ђурић каже да мисли да не знамо где смо.

"Овако нешто се у Србији никада није догодило. Догодило се за време рата у Крагујевцу, али то су урадили непријатељи, нацисти који су убијали децу. Овако нешто се у мирнодопским условима, да се деси масовни злочин у школи, никада није десило. Појединачна страдања су се дешавала, јер је то тако у сваком друштву, то је у људској природи да зло не спава и не може се све сречити, али немамо искуства са масовним злочином као што је овај", наводи Ђурић.

Наглашава да треба да учимо из ове ситуације и да учинимо све да превенирамо могуће понављање оваквих догађаја.

"То би значило да све наше школске службе, све наше педагошко-психолошке службе, све наше психијатријске службе треба да буду веома будне и врло активне у будућем времену. То би значило – сва деца, све школе и све групе деце у тој школи треба да се надгледају и да се прати њихов развој и сви родитељи, јер су и они део школског живота", каже Ђурић.

"Треба да напустимо импровизације и идеју да ћемо лако нешто решити"

Читали смо јуче и исповест “Родитељима нелеченог дечака” коју је написала мајке убијене девојчице. Зашто му нисте помогли, зашто сте га обучавали у стрељани, само су нека од питања која поставља. Она у том писму подсећа и како се дечак који је убио другаре понашао на екскурзији, док су сва деца спавала у креветима у својим собама, да је он спавао склупчан на једној фотељи, а да нико није обраћао пажњу на то.

"Одговора нема, можда се људи нису бавили тим дечаком и другим дечацима и девојчицама који показују неку разлику о односу на очекивано понашање. Из тога што је речено о дечаку који је починио злочин се не може тврдити да је реч о неком поремећају или о неком знаку да ће он нешто урадити, деца имају право на сваку врсту понашања и слободу, међутим оно о чему треба да водимо рачуна је да свако понашање које одскаче од очекиваног, од норме, које није уобичајено за ту средину треба да буде на оку и да то неко треба да види и да разговара са тим дететом и шта се дешава", поручује Ђурић.

Треба обратити пажњу, како каже, поред свега неуобичајеног и на сваки конфликт или варницу која избије у групи деце.

"О свему томе треба научити разговарати, тиме се треба бавити, јер то разјашњавање, разумевање и освешћивање онога шта се дешава главна ствар која помаже да људи и деца буду отпорнији према неочекиваним ситуацијама и да боље управљају својим понашањем", сматра Ђурић.

Наводи да порука мајке страдале девојчице јесте упозорење да сви морамо отворити четворе очи и гледати шта се збива око нас и трудити се да ствари доведемо у ред.

"Да напустимо више импровизације и идеју да ћемо лако нешто решити. Ништа се не може лако решити, а све се може решити ако радимо и ако се трудимо да урадимо", закључује Ђурић.

(РТС)