Carević Rudolf i Alfred Brem pre 150 godina proučavali ptice Koviljskog rita

U završnici petnaestodnevnog krstarenja Dunavom, počev od Kopačkog rita i Apatina do Fruške gore, 1878. godine u Kovilj su se iskrcali ni manje ni više nego austrougarski prestolonaslednik Rudolf Fransis Karl Jozef, sin austrougarskog cara Franca Jozefa i vojvotkinje Elizabete od Bavarske, poznatije kao Sisi, i čuveni prirodnjak Alfred Brem sa grupom prijatelja, među kojima su bili princ Leopold Bavarski, grof Bombelius, tadašnji predsednik nemačkog ornitološkog društva i preparator bečkog muzeja Hodek E. Carević, koji je jedanaest godina kasnije nastradao pod ni do danas najjasnijim okolnostima, imao je sklonosti prema prirodnim naukama i lovu i često je putovao Evropom i svetom prikupljajući građu, posebno iz ornitologije. Sa ovog puta on je sve do tančina pretočio u knjigu “Petnaest dana na Dunavu“, prvi put objavljenu 1879. godine, ostavivši neizbrisiv pisani trag o fauni Koviljskog rita u drugoj polovini 19. veka. Knjiga obiluje opisima prirode područja kroz koja je ekspedicija prolazila, tako da se dobija potpuna slika o tim krajevima u to doba.

Pomoćnik direktora Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode Slobodan Puzović kaže da se veruje da je Brem pomagao kao stručnjak prestolonasledniku oko pisanja, ali to ne umanjuje značaj dela.

- Rudolf  je bio veoma cenjen u tadašnjim prirodnjačkim krugovima – kaže Puzović. - Dosta se zalagao i proučavao ptice, prirodu, ali i lovio. U  19. i početkom 20. veka, to treba naglasiti da ne bi danas bilo pogrešno shvaćeno, proučavanje ptica i drugih životinja bilo je usko povezano sa odstrelom. Optička tehnika u to vreme nije bila razvijena kao što je danas. Jedna od ključnih metoda proučavanja ptica i prirode, bio je lov. Ptica se odstreli, pa se na osnovu toga identifikuje vrsta, pol, starost i to je dokaz da je tu živela, i one su obavezno preparirane. U njihovoj pratnji  su obavezno bili preparatori.

U prvom poglavlju putopisa, koji je podeljen na 15 delova, za svaki dan po jedno, carević Rudolf objašnjava razloge za takav poduhvat.

„Početkom aprila 1878. odlučio sam da organizujem lovačku ekspediciju na područje Donjeg Dunava. Ideja da ovo područje pogledam i proučim s ornitološkog stanovišta nije bila nova. Zelenbor je već godinama išao tamo skupljajući za potrebe carskog dvora. I Hodek, poznati preparator išao je svake godine u proleće Dunavom kroz Mađarsku i Slovačku. Smatram da ta  divljina pruža ljubiteljima prirode toliko bajnih slika, a istraživačima bogat materijal i neuznemiravana mesta za osmatranje”, naveo je Rudolf.

Vredan pažnje je njegov zapis šestog dana od polaska iz Beča, a krenuli su 22. aprila, o Čereviću.

„Na desnoj obali, u selima na obroncima brda, bilo je živo, zvona su zvonila, a prangije pucale. Između vinograda i oko naselja kretali su se ljudi u šarenoj odeći. Pravoslavci su proslavljali prvi dan Ukrsa. Ptičiji svet je bio živahan u ovom lepom danu. Videli smo mnogo čaplji i vivaka kako lete iznad leve obale Dunava. Veoma smo se obradovali kada smo u nebeskom plavetnilu videli surog orla. Ubrzo, kao da ga prati, evo i orla krstaša. Radost nas je obuzela jer smo tada sa sigurnošću znali  da smo stigli na područje orlova. Posmatrajući orlove doplovlili smo do Čerevića, a potom zaprežnim kolima krenuli ka Fruškoj gori. Do susreta sa prvim orlom nije došlo u Fruškoj gori u prirodi nego u lovačkoj kući grofa Koteka. Domaćin je sa ponosom pokazao na preparat beloglavog supa koji je pre nekoliko godina odstreljen na Fruškoj gori”, napisao je carević.

Posle četvorodnevnog boravka po Fruškoj gori i Čereviću ekspedicija se zaputila dalje, kratko se zadržala u Futogu i Kamenici, prošla pored Petrovaradinske tvrđave, a u Sremskim Karlovcim prenoćila,  jer im noć nije dozvoljavala dalji put.

„Žalili smo što se ranije nismo probudili. Osoblje broda nas je izvestilo da smo nekoliko puta prošli pored ostrva gde su na peščanim brežuljcima  bili orlovi belorepani. Na jednom od ostrvaca brojali su čak šest ovakvih ptica. Ubrzo smo stigli u Kovilj. Pristali smo, od sela su nas odvajali rukavac i ostrvo, te smo izgradili pešački most. Kuće su bile male i kao da su izvirivale iz močvare. Samo dve crkve i manastir izdvajali su se iz celog kompleksa. Čim smo se iskrcali iz broda krenuli smo zaprežnim kolima u poznate koviljske šume. Podelili smo se. Naučnici su ostali pored obale da obiđu ritske šume, a Leopold i ja krenuli smo dalje. Prošli smo kroz selo. Na ivici sela počinjala je pustara, a u daljini šuma u kojoj smo nameravali da lovimo”, zabeležio je prstolonaslednik.

Kako su se približavali šumi, tako su se smenjivale ptičje vrste. Tek što su zapazili orla krstaša, naišli su na gnezda orla belorepana i druge grabljivice.   „Dok sam boravio u šumama Kovilja naučnici su bili u močvarnom delu. Tu su ulovili eju močvaricu, mrku čaplju, gaka, crnu čigru kao i razne vrste trstenjaka. Posebnu pažnju je privukla kolonija ražnja. Brem je ceo dan posmatrao belu senicu i njeno ponašanje oko gnezda, jer mu je to bila prva prilika da je gleda u slobodi”, piše Rudolf.

Brem je prilikom boravka u Kovilju vreme trošio i na nešto sasvim drugačije od onoga što je bio primarni predmet njegovog interesovanja. Na obali je okupio lokalno stanovništvo kako bi zabeležio njihovu narodnu igru – kolo. Ubrzo potom ukrcali su se na brod i krenuli uzvodno ka Severu. Petnaestog dana stigli su u Budimpeštu i vozom vratili u Beč, noseći orla krstaša, jastreba kokošara, orla belorepana, patuljastog orla, crnu lunju, eju močvaricu, mrku čaplju, gaka i crnu čigru iz Kovilja. 

 Zorica Milosavljević