Bogorodica iz Mileševe najlepši portret 13. veka
Sa aspekta evropske istorije umetnosti i našeg mesta u njemu, delo, tačnije portret Bogorodice nepoznatog mileševskog majstora nema premca, a ni jedan srpski slikar do dana današnjeg ga verovatno nije dosegnuo. Bogorodica nije samo vrh srpskog slikarstva, već verovatno i najznačajnije slikarsko delo nastalo u prvoj polovina 13. veka u celoj Evropi.
Zbog čestog preterivanja našeg značaja u evropskoj istoriji ovdašnji istoričari umetnosti obično i ne smeju ni da se podiče onim što smo imali: u jednom trenutku evropske istoriji nosili smo svetlo promena, lepote i budućnosti. Naše je “svetlo”, nesretnim istorijskim raspletom, gotovo zgaslo. Drugi su nastavili i pokupili slavu renesanse, a Mileševa i Sopoćani gotovo zaboravljeni. Da oni koji sumnjaju ne pomisle da se ovde opet radi o veličanju “srpske viljuške”, prvo treba da odu u Mileševu, a zatim da vide dela Đota, Botičelija, pa čak i Leonarda, da odu u Luvr, Ufici, Vatikanski muzej... te da se potom opet vrate u Mileševu i uporede.
Šta će videti? Pa, Bogorodicu iz Blagovesti, najznačajnije delo evropskog i svetskog slikarastva nastalog u prvoj polovini 13 veka. Videće ideal lepote koji su postigli i prestigli tek majstori renesanse i to 200 godina kasnije. Videće genijalno delo nastalo čak i u okvirima krutih pravila vizantijskog slikarstva, ali uz dodatak lepote koji je svakako pomerio granice. Neka zvuči kako kome odgovara, ali Đoto se nigde ni na jednoj slici za koju se zna nije približio lepoti, duhovnosti i unutrašnjoj snazi dela mileševskog majstora.
Kada je suština umetničkog dela u pitanju onda bi smo mogli ići još dalje, uz sve rizike da budemo i podvrgnuti sumnji: da li ženu kojoj anđeo saopštava da će roditi sina božijeg zamišljate i vidite onakvu kako je naslikao mileševski majstor ili blagovest primate onako kako je to prikazao Leonardo na slici koja je u galeriji Ufici u Firenci, proverite! Oči, osmeh, stav, pogled...
Manastir Mileševa građen je 1218. i 1219, a živopisan 1222. do 1228. godine. Osnovao ga je kralj Vladislav, sin kralja Stefana Prvovenčanog, a Nemanjin unuk. Mileševske freske, po oceni naših istoričara umetnosti, dolaze u red monumentalnog slikarstva našeg srednjeg veka. Vizantijsko slikarstvo, i srpsko u njegovom krugu, nije dozvoljavalo unošenje novotarija u teme i način slikanja, nego je uvek ostajalo u tradicijama ranijih ostvarenja. Pa ipak, freske u svakoj našoj crkvi donose poneku novinu u odnosu na one pređašnje. Te promene diktirao je duh vremena, kome tradicija nije mogla uvek da se odupre, ali i individualnost i senzibilitet pojedinih majstora. Tako su mileševske freske, po koncepciji, svakako slobodnije od onih ranije rađenih, studeničkih, iz kojih su neposredno proizišle. Studeničke su, moglo bi se reći, mirnije i sigurnije u svojoj statičnosti. Hladni kamen mozaika kao da je ostavio dubokog traga na njihovu čvrstoću i strogost. U Mileševi, iako još potpuno vezanoj za mozaički rad, ne samo u tehničkom nego i u stilskom i unutrašnjem pogledu, kao da je udahnuo nešto duše figurama, ublažio tu neizmernu prazninu između zlatnog neba i zeleno obojene zemlje.
Mileševski slikari imaju slobodan, širok potez, razvijeno osećanje za boju, umešni su u komponovanju. Mada sve njihove slike imaju uzore u starijim majstorima, ipak njihove kompozicije, slikane ne baš na uvek pogodnim površinama, kazuju da su te slike slikali daroviti stvaraoci koji su bili daleko od oponašanja tuđih dela. Mogla bi se konstatovati činjenica da mileševske freske žive svaka za sebe, da ne predstavljaju jednu strogo zamišljenu celinu zidova, koji deluju kao jedno, ogromno ostvarenje. Sopoćanske freske, direktni naslednici i nastavljači mileševskih, deluju celovitije. Povezuje ih jedna obojenost, jedan smisao. Tamo sve figure, slikane usamljeno ili u kompozicijama, sačinjavaju veliku sliku, sa Uspenjem Bogorodice kao velikom žižom kojoj je sve podređeno.U Mileševi je to skup lepih slika, okačenih na izlomljene površine pilastrima i lukovima ispresecanih zidova. To je galerija slika velikog majstora, ili bolje, velikih majstora, jer ih je, svakako, bilo nekoliko. Svaka od njih, skinuta sa mileševskog zida, mogla bi sama da bude ukras carke palate...
Da li su u pitanju različiti slikarski temperamenti, ili beskrajna radoznalost glavnog stvaraoca, koja omogućuje mnoga variranja i promene, možemo da pretpostavljamo i nagađamo. Ali je važno da ni jedna freska ne konkuriše drugoj, da čak dobija zbog uvek drugačijeg susedstva, jer svaka posebno tretira izraz, stav, čak svaka ima, bar za jednu nijansu, drugačiju “obojenost”.
Mileševskim freskama slavu je najviše proneo “Anđeo na grobu”, tj. Beli anđeo, ali Bogorodica je... prelepa!
Dejan Urošević
Neprolazna vrednost
Nije poznato ko su bili mileševski slikari. Da li su ti umetnici bili Grci ili Srbi školovani u velikim vizantijskim centrima i nije toliko bitno. Možda su imena Teodor, Georgije i Dimitrije, zabeležena pri dnu nekih figura u centralnom delu crkve njihova imena, kao što misle neki istoričari ali, ma ko oni bili i ma kako se zvali, ostavili nam u nasleđe delo neprolazne vrednosti.
Poređenja radi treba podsetiti da je jedan od začetnika italijanske renesanse, prekretnici u evropskoj istoriji, Đoto di Bondone, rođen pola veka posle početka oslikavanja Mileševe 1267. godine, te da je umro1337. Sandro Botičeli je živeo od 1445. do 1510, Leonardo Da Vinči 1452 – 1519, a najznačajni ruski srednjovekovni slikar Andrej Rubljov od 1360. do 1430. godine.
Pa vi sada računajte!