BAJA KOSMOPOLIT Platio sam noćenje, gde ću preko dana?

. Znam da čitam misli! Kako bih drugačije shvatio da, kad gost bukira let za petak, u stvari misli na subotu? Ja sam kriv i za loše vreme i taštino nezadovoljstvo. Ja ću ipak nastaviti da se ljubazno smeškam... Pevaću i igraću kad mi se ne igra i ne peva jer, o Gospode, ti to s punim pravom od mene očekuješ jer ja sam turistički radnik!“

To su delovi „Molitve turističkog radnika“ nepoznatog autora, koji je svoje misli stavio na društvene mreže. Toliko „pogađa u centar“ da se našla i na početku knjige „Putologija – memoari bivšeg turističkog radnika“ Novosađanina Zorana Bajića Baje, koja je doživela i drugo izdanje. Inače, u svojoj varoši je poznatiji kao Baja Kosmopolit, po bivšoj turističkoj agenciji koja je trajala više od dve decenije. Jedna od Bajinih omiljenijih „provala“ svakako je ona iz beogradske agencije „Turisttrejd“ (Turisttrade). Zazvoni telefon i potencijalni klijent zatraži Radeta.

– Nemamo Radeta u agenciji – odgovori službenica.

A gazda Rade, je li tu?

Naš gazda se ne zove Rade!

– Sram vas bilo, lažete narod! Zašto se onda agencija zove „Turist Rade“?!

Jedan putnik na izletu do mađarske banje Marohalom, uz usputni šoping u Segedinu, ljutito se pobuni:

– Gde ste me doveli, kakva je ovo agencija? Nisam ja krenuo u banju, već grad „Cora“!

A „Kora“, kako se izgovara, u stvari je hipermarket u Segedinu.

Četvorica momaka su, kad im je rečeno da im fale fotografije za grupnu vizu, otrčali do prve foto-radnje i doneli sliku na kojoj su njih četvorica. Za grupnu vizu – grupna i fotografija!

Jednom zbitiju Baja je i sam prisustvovao. Dolazi momak spakovan za more, plaća, uzima vaučer i pita službenicu:

– Aranžman obuhvata deset noćenja?

– Tako je.

– Da li je organizovano gde ćemo ostaviti stvari preko dana?

– Ne razumem? – začudi se službenica. 

– Pošto mi je plaćeno samo noćenje, gde ću sa stvarima danju?

„Kosmopolit“ beše prva vojvođanska agencija koja je radila aranžmane za Bugarsku. Zahvaljujući Baji, mnogi su upoznali Nesebar ili Sunčev breg. S Bugarima smo slični po mentalitetu, a i jeziku. Osim zajedničkog turcizma „karati“, koji znači svađati, prekorevati, u Bugara i voziti, a kod nas... Zato je krajnje komično bilo obraćenje jednog Bugarina srpskoj koleginici da će je „voziti“ do granice, ako treba i do Novog Sada.

S ljudima nikad nije lako, ali muke turizmologa najčešće nastaju kad na putu iskrsne nešto nepredviđeno, što u praksi znači – gotovo uvek. A još u vreme kad nije bilo interneta, svakojakih čuda beše. Svojevrmeno stigla tura do Verone, grada Romea i Julije, pa je, naravno, nezaobilazna destinacija trebalo da bude ulica u kojoj je balkon s kojeg je Julija gledala svog dragana, ali mala grupa naših turizmologa nikako da ga pronađe. A italijanski niko nije znao. Bilo je i predloga da se turisti odvedu do prvog malo lepšeg balkona i tu ispriča priča o slavnom ljubavnom paru, ali jedan dovitljivi vodič dodatno uprosti stvar:

– Nažalost, nećemo moći videti Julijin balkon. Odneli ga na renoviranje!

Venecija je pre svega poznata po svojim kanalima, gondolama i gondolijerima, a i čuvenom Mostu uzdaha. Kad ga je jedan naš vodič pokazao turistima, upitan je zašto se tako zove. Nakratko se našao u nebranom grožđu, ali ubrzo plasirao priču da je Venecija, tobož, grad ljubavi, gde dolaze mladi parovi da zaneseni uzdišu... Romantična saga je prošla, mada je most dobio naziv jer je nekad spajao sudnicu i tamnicu. Osuđenici su preko njega iz suda odlazili na robiju, te neki, poslednji put pred robijanje, gledali sunce i nebo, pa su zato uzdisali. No, te dve priče našle su se na kursu za novosadske vodiče kao primer snalaženja na terenu. 

Baja posebno pamti prvi odlazak u Albaniju, gde je stigao s dozom straha. Iz autobusa je sišao u Draču, koji nema autobusko stajalište, te se našao ispod nekog nadvožnjaka. Pozvao je domaćina, ali ovaj pojma nije imao gde je gost jer u gradu mnogo nadvožnjaka. No, to se dobro završi, a uveče domaćin ga odvede u restoran sa živom muzikom, svi se vesele, kad...

– Ođednom, pevač poče nešto da priča na albanskom, te viknu „Srbija“! Gledam gde da se sakrijem ako pripucaju. Ali, ođednom svi su ustali, pogledali me i zapljeskali! Moj domaćin mi objasni da me je pevač pozdravio i rekao da sam turistički radnik iz Srbije koji će pokušati da dovede turiste. Eto šta rade predrasude! – vajka se Baja.

Dušan Knežić