Србима дао нову Нојеву арку

Био сам у потпуности свестан значења такве фантастике, која се не кује ни у каквој алхемичарској радионици седамнаестог века, а камоли у медиалној, па ни кроз остале светске покрете сличне врсте. Али, у време кад је Медиала проналазила саму себе, веома је било важно окупљање свих духова за које су сан и машта представљали реалност, говорио је непоновљиви и неухватљиви Милић од Мачве, уметник који је пројектовао и извео три куле – Дворце уметности: „Радованову кулу“ (у Мачви), „Милићеву стихару на Палисаду“ (на Златибору) и „Кулу на седам ветрова” (у Београду, на Звездари).

Као што је свака велика и призната уметност самоходна кроз време и просторе тако се и Милићева на том путу нашла пред нама и то у четвртом дворцу, Кући краља Петра Првог. Отворена изложба доноси 12 слика и четири акварела овог сликара, а сва дела су из приватних колекција. О Милићевом делу и животу говорили су историчар уметности Никола Кусовац и сликар Ненад Станковић коме је Милић био стриц. Необичан човек из Мачве и истовремено стваралац у многим световима остао је упамћен и по уметности којом је осликао националну историју, сновиђења, претке и потомке, предвиђао будућност, упозоравао на страдања и нестанак једног народа, оног и небеског и земаљског, коме је и сам припадао. И сликама и текстовима, писмима, песмама, говорима и појавом, јединствени Милић од Мачве дирнуо је многе, па су га или волели и веровали му, или га нису могли поднети због ратоборних тврдњи, неухватљиве историје Срба и Сораба, некада и недовољно потковане доказима и научним чињеницама, својеглавости и „лудости“ коју су му приписивали. 

А он, Милић Станковић – Милић од Мачве, Унук Пантелијин, Костур Радованов, Милић Ледени, Хелиоцентрични, рођен је 1934. године у селу Белотић, у Мачви, а преминуо у Београду 2000. године.  Дипломирао је на београдској Академији ликовних уметности1959. године, завршио и три године Архитектонског факултета, био  члан УЛУС-а од 1960. године и члан Удружења књижевника од 1990. године. Излагао је по целој бившој Југославији и светским метрополама од Париза и Брисела до Москве. Објавио је неколико књига, писао је поезију, бележио је и поезију својих пријатеља, дружио се са највиђенијим људима Србије и света и створио значајан уметнички опус у сликарству, поезији и градитељству. Као члан „Медиале” дружио се са Ољом Ивањицки, Костом Брадићем, Леонидом Шејком, Миром Главуртићем, Милованом Видаком, Синишом Вуковићем, Урошем Тошковићем и другима са којима је измаштавао Вавилонску кулу у Београду и померао границе фигуративног сликарства. 

Време одмиче, Милић од Мачве није са нама 15 година,  а његово место у историји српског сликарства кристалише се и учвршћује, јер он као одшелник, анахорет, пустињак, обећао је Србима да ће се за двеста година вратити међу њих. Загрмеће опет Милић од Мачве:

- Ја сам онај Милић, костур Радованов, унук Пантелијин и свих осталих мачванских предака, патријарх над патријарсима у сликарству, родоначелник србијанских вампира крајпутника, онај који повремено пркоси математици. Милић Ледени, Лепобради, Хелиоцентрични, августовски у августу, пролећни и када није пролеће, први витез од Мачве, витез шабачке чивије и званичних наших свих већих покрајина, и туђих.

Грми и данас Милић, преко својих слика, на којима је Србима дао нову Нојеву арку, осветио жртве пале од зла свеколиког и на којима је прорекао да од светлости Његошеве хрлимо у таму неких других злехудих времена. И да нас је он на време упозорио.

Изложба Милићевић радова у Кући краља Петра Првог има две посвете сликару одшелнику у разне светове и недавно преминулом Боривоју Хомену, чувеном колекционару и љубитељу уметности. Хомен је несебично помагао рад Удружења Уметност без граница, организатора поставке Милићевих радова, и подржавао напоре да се наша савремена уметност представи у земљи и свету.

С. Спасић – В. Ђуричић