Урбан: Мејнстрим театар је увек узимао своје жртве
БЕОГРАД: Битеф театар ове године обележава 30 година позоришног трајања и визије свог оснивача Мире Траиловић утемељене на новом, напредном и експерименталном виђењу позоришта, а на сам Дан позоришта, 3. марта, биће премијерно изведена представа “М.И.Р.А” у режији Андраша Урбана.
Прича о Мири Траиловић је нека врста костура представе, али пошто не радим представу на основу једног текста, јако је битан стваралачки процес који пролазим с ауторском екипом и глумцима. Њихове личне сугестије, доживљаји, мишљења, ставови, све то улази као инспирација у представу. Они не представљају себе на тај начин, али граде представу, тако улази и документарна грађа. Све је то 'samo' инспирација за сценско дешавање које треба да комуницира са публиком и средином у којој се игра, објаснио је Урбан.
Осећа, каже, да праве представу о позоришту, о стању у коме се оно налази у уметничком смислу и “траже пут да то постане прича за човека и о човеку, а позориште је само повод”.
Трагајући за личним нивоом приче, појавила се Мира – “Мира као појава”.
Мира из наслова односи се на Миру Траиловић, али ту је реч о разним Мирама. Ми покушавамо да дођемо до појма Мира, који се гради из документарне грађе и доживљаја позоришта, оног у коме ми данас живимо и стварамо, са свешћу о прошлости о којој говоримо. Та прошлост је одређена Битефом и битефовском причом о театру и лицемерју које је окружује, истакао је Урбан.
Каже да му је тешко да пореди позориште пре 30 година и ово данас.
Мислим да ми често користимо као изговор то како је некада било позориште или какав је био живот, а какав је сада. Ми треба да погледамо у очи стварност у којој сада живимо и радимо. Тешко да можемо да одредимо неко време када је то било величанствено или савршено и ово позориште које данас влада, тај неки конвенционални мејнстрим увек је постојао и увек је узимао свој данак и своје жртве, гушио оно што би назвали прогресивним и за шта знамо да није требало да се гуши или није смело да се гуши, приметио је Урбан.
Запажа да увек има светлих тренутака у уметности и лично стално констатује актуелно стање.
Ми можемо из лојалности говорити да је све у реду или можемо само псовати по томе да би одредили своју позицију у односу на одређену власт или одређени друштвено-политички миље, али није то позориште. То уопште и није битно, сматра Урбан.
Чињеница је, наглашава, да живимо “у врло загушљивим временима где се уништава позоришна структура”.
Највећи данак ће бити када за пар година будемо гледали уништену људску инфраструктуру и позориште које ћемо прихватити, као што у свим временима прихватамо да је баш то позориште. Нове генерације ће научити да је то позориште, рекао је Урбан.
Не спорећи значај Битефа, који је покренут две деценије пре Битеф театра, Урбан поставља питање где се то имплементирало.
Чак имам осећај да се понекад користило као одређени вентил, мада Битеф то није, али увек је служио за неке центре моћи или за одређен естаблишмент као изговор. Увек је било: “То постоји на Битефу, то нисмо ми, ми смо нешто друго. Ми смо нешто друго, ми смо оно исто 150 година и то је неупитно, а све што је различито, другачије, смелије, прогресивно и револуционарно упитно је”. И ми и даље живимо у томе да имамо тај репертоар, али када погледате, да ли имамо?, запитао се Урбан.
Битеф театар је, наглашава, увек представљао, представља и у овом тренутку, и у нади за будућност, простор за другу врсту позоришне уметности и то не само за показивање, већ органски уграђен у културни живот.
У представи играју Мирјана Карановић, Сузана Лукић, Анђела Јовановић, Исидора Симијоновић и Горица Регодић.
За Миру Карановић се стално помиње да она игра насловну улогу. Она јесте Мира Карановић и у тој представи, па и Мира Траиловић, али Мира Траиловић смо и сви ми у тој представи. Не мислим да се меримо с њом, него она представља причу о страдању, страдању једне изузетне личности и страдању одређених вредности, објаснио је Урбан.
На питање на које вредности мисли, каже да “покушава да ради позориште, али да и сам прави много компромиса”.
Било би лажно говорити да не правимо копромисе. Позориште је чудна ствар која мора да има публику. Позориште се ради са разним људима који имају одређен поглед на свет и све то доводи до компромиса, али ја мислим да је најтеже наћи моменат како да позориште постане живо, како почиње да делује на своје време. Којих вредности? Све оно што ви не налазите у овом тренутку или врло ретко наиђете на то у својој околини, рекао је Урбан.