Tijana Grumić, dramska spisateljica: Pišem, ne govorim
NOVI SAD: Tijana Grumić je mlada dramska spisateljica čija će komad “Moćni rendžeri ne plaču”, u režiji Tijane Vasić, u četvrtak, 24. maja premijerno biti izveden u Srpskom narodnom pozorištu. Generacijska priča o odrastanju (devedesetih), sadrži vrlo biran, poetski jezik i monološki odnos prema dramskoj strukturi teksta.
“Kepler 452 B” je takođe tekst Tijane Grumić, koji će novosadska publika moći da iskusi u predstavi Pozorišta “Bora Stanković” iz Vranja, u režiji Juga Đorđevića, kao sastavni deo programa predstojećeg Sterijinog pozorja.
Crtani film “Moćni rendžeri” je blizak dečacima, ali u komadu ima takozvana kontra, “Moćni rendžeri ne plaču” je “ženska” drama?
Ako se pravi ta polarizacija, da. Moje detinjstvo je bilo obeleženo igrama koje su bile za dečake. Priča za koju se može reći da je ženska jeste onda lep kontrast za naslov komada. Taj spoj je dosta interesantan.
U vašoj drami ima mnogo tuge?
Kada u retrospektivi posmatram sve što pišem, dosta se povlači tužnih motiva. Osećajnosti... Iako naslov kaže da “ne plaču”, mnogi su se zaplakali. S druge strane, to što plačemo ne znači da nismo hrabri i sposobni da se izborimo sa teškim stvarima.
Psiholozi kažu da plačemo kad ne možemo da se izborimo?
Uvek se zapitam da nisam odrastala tu gde jesam, da li bih uopšte pisala, i o čemu. Mene to hrani. Plakanje je izraz emocija i olakšanje.
“Moćni rendžeri ne plaču” nisu melodrama”, dramu karakteriše monološka struktura, kao da nema komunikacije među likovima koji vode svoju tugu?
Žanrovski bih komad svrstala u “kaming of ejdž” priču, blisku filmovima. Što se tiče strukture, probala sam dijaloge, osećajući da nešto tu ne ide. U tom smislu, oni ne pričaju jedni s drugima, samo se obraćaju jedni drugima. To su njihovi unutrašnji tokovi misli koji se nikad nisu ni desili u međusobnim odnosima. U našim porodicama mnoge stvari se guraju pod tepih, a teskoba postoji, teško je o njoj govoriti. Zato i ja retko pričam o tome, nego pišem. Zato i moji likovi mogu da progovore samo kroz monologe. Svako tu jeste zajedno, ali usamljen.
Umetnost i treba da budi ono što se skriva... Kakav osećaj imate pred premijeru vaše drame u Srpskom narodnom pozorištu?
Sada je to posebno jako. Prvi put je ovoliko lično i uzbuđena sam. Umetnost ima terapijska svojstva. Mnoge stvari sam proživela sama sa sobom, pišući, otvarajući se prema svetu. Nadam se da će kroz “Rendžere” i drugi moći to da osete i prožive nešto svoje, nešto učitaju i da će im to značiti...
Pa čak i ako ne znaju ko su ili šta su “Moćni rendžeri”?
Često me pitaju to. Ne treba ništa da znaju. Sve je rečeno u komadu. Dovoljno je začudno.
Igor Burić
