Представа Романа Николића затворила Синерџи: Бура која изазива језу и страх

Овом представом, која је у понедељак гостовала у Новосадском позоришту, затворено је пето издање Међународног фестивала језичких и етничких мањина „Синерџи”, а публика је имала прилику да погледа ову потресну причу којом, такође, провејава питање неправде која се, како то аутори оцењују, обнавља свакодневно у нашој близини, а коју, такође, одбијамо да видимо.

Ауторски тим представе се кроз „Буру”, понукани медијским натписима о мигрантима, баве личним таласањима, врзмањима, (не)слободама и немирима које у нама изазива суочавање са онима који се свакодневно налазе на нашим континенталним, морским и емотивним границама, уз покушај да се на крају дају одговори које би мали Алан, да је имао прилику да одрасте, пренео другим људима о својој судбини.

– Тема је и више него актуелна, стално нам се понавља и догађају нам се исте ствари. Повод за представу јесте била смрт тог дечака, смрт његове породице, али, наравно нисмо се зауставили само на тој причи, већ смо ишли даље и истраживали које су се ствари догодиле, поготово у контексту тога што је све излазило у хрватским медијима и каква је била реакција хрватских политичара према одређеној теми, па тако и према шестогодишњој Мадини Хосеини, која је погинула у налету воза на хрватско-српској граници – рекао је за „Дневник” аутор представе „Бура” Романо Николић. – Бура је, ако говоримо о ветру, као таквом, доста разорна, увлачи ти се у кости и ствара неку језу коју не можеш избити из себе, а исто то у мени изазива и смрт, крај читаве једне породице, друштва, заједнице. Када кажемо: „бура” то звучи доста безазлено, али, кад мало загребете, ствар је више него комплексна и може бити врло окрутна.

У представи играју Франо Машковић, Ива Краљевић и Лука Кнез, а душа њиховог пројекта, те опомена да морамо да будемо бољи људи, како је редитељ истакао, јесте Семих Адигизел, који, такође, на сцени оживљава овај комад. Он је, као неко ко је прошао пут избеглиштва и који је прошао период асимилације у друштву, важна карика у њиховој представи.

– Семих је из Турске, ту је већ неколико година, дошао сам до њега уз помоћ једне новинарке, заједничке пријатељице, која је са њим радила  документарац. Хтео сам да неко аутентичан буде у овој причи, а знао сам, наравно, да се људи неће радо јавити за учешће јер се и они, такође, боје, не знају на који начин ће се њихова прича искористити, што је потпуно оправдано. Семих је,  ето, имао храбрости да заплови са нама и намерно у овој представи није приказана његова прича јер мислим да је то потпуно небитно, то може бити било ко од нас. Говоримо о једном већем проблему – истакао је Романо Николић.

Њихова представа наставак је друштвено ангажоване естетике уметничке организације „Артерариј” која континуирано отвара тачке националне и глобалне заједнице, одупирући се дискриминацијском насиљу и угрожавању људских права, односно угрожавању слобода стигматизованог појединца/ке или читаве заједнице. Иначе, Романо Николић у Новосадском позоришту, ускоро почиње и рад на представи „Антигона”, коју ће поставити на, како је нагласио, свој начин.

Како је додао редитељ Николић, волео би да „Бура” у гледаоцима изазове осећај схватања да смо сви једнаки и да није важно ко одакле долази.

– Сви имају исте проблеме, исте страхове за своју децу, сви имају исте љубави и волео бих да можда изађемо из неких кутија кроз које посматрамо људе око нас – нагласио је, додајући да је тема којом се представа бави данас и више него актуелна. – Бомбардују нас са свих страна што се тиче медијских наслова. Неки промичу у једну, а неки у другу ствар, а ретко ту, заправо буде онога што је истина. Misllim да се људи вероватно боје некога ко је другачији, а опет су лицемери па нам је у реду да нам долазе избеглице из Украјине, а због оних који долазе са Блиског истока нисмо баш срећни. Нисмо нимало напредовали, они који долазе из Украјине су нам само само ближи, па их због тога „разумемо”. Сваки човек је различит, а свуда постоје и добри и лоши људи тако да мислим да је беспотребно гледати ко је где рођен и да је сумануто да нам место рођења неке особе условљава одређена осећања.

В. Бијелић