Predstava Romana Nikolića zatvorila Sinerdži: Bura koja izaziva jezu i strah

Ovom predstavom, koja je u ponedeljak gostovala u Novosadskom pozorištu, zatvoreno je peto izdanje Međunarodnog festivala jezičkih i etničkih manjina „Sinerdži”, a publika je imala priliku da pogleda ovu potresnu priču kojom, takođe, provejava pitanje nepravde koja se, kako to autori ocenjuju, obnavlja svakodnevno u našoj blizini, a koju, takođe, odbijamo da vidimo.

Autorski tim predstave se kroz „Buru”, ponukani medijskim natpisima o migrantima, bave ličnim talasanjima, vrzmanjima, (ne)slobodama i nemirima koje u nama izaziva suočavanje sa onima koji se svakodnevno nalaze na našim kontinentalnim, morskim i emotivnim granicama, uz pokušaj da se na kraju daju odgovori koje bi mali Alan, da je imao priliku da odraste, preneo drugim ljudima o svojoj sudbini.

– Tema je i više nego aktuelna, stalno nam se ponavlja i događaju nam se iste stvari. Povod za predstavu jeste bila smrt tog dečaka, smrt njegove porodice, ali, naravno nismo se zaustavili samo na toj priči, već smo išli dalje i istraživali koje su se stvari dogodile, pogotovo u kontekstu toga što je sve izlazilo u hrvatskim medijima i kakva je bila reakcija hrvatskih političara prema određenoj temi, pa tako i prema šestogodišnjoj Madini Hoseini, koja je poginula u naletu voza na hrvatsko-srpskoj granici – rekao je za „Dnevnik” autor predstave „Bura” Romano Nikolić. – Bura je, ako govorimo o vetru, kao takvom, dosta razorna, uvlači ti se u kosti i stvara neku jezu koju ne možeš izbiti iz sebe, a isto to u meni izaziva i smrt, kraj čitave jedne porodice, društva, zajednice. Kada kažemo: „bura” to zvuči dosta bezazleno, ali, kad malo zagrebete, stvar je više nego kompleksna i može biti vrlo okrutna.

U predstavi igraju Frano Mašković, Iva Kraljević i Luka Knez, a duša njihovog projekta, te opomena da moramo da budemo bolji ljudi, kako je reditelj istakao, jeste Semih Adigizel, koji, takođe, na sceni oživljava ovaj komad. On je, kao neko ko je prošao put izbeglištva i koji je prošao period asimilacije u društvu, važna karika u njihovoj predstavi.

– Semih je iz Turske, tu je već nekoliko godina, došao sam do njega uz pomoć jedne novinarke, zajedničke prijateljice, koja je sa njim radila  dokumentarac. Hteo sam da neko autentičan bude u ovoj priči, a znao sam, naravno, da se ljudi neće rado javiti za učešće jer se i oni, takođe, boje, ne znaju na koji način će se njihova priča iskoristiti, što je potpuno opravdano. Semih je,  eto, imao hrabrosti da zaplovi sa nama i namerno u ovoj predstavi nije prikazana njegova priča jer mislim da je to potpuno nebitno, to može biti bilo ko od nas. Govorimo o jednom većem problemu – istakao je Romano Nikolić.

Njihova predstava nastavak je društveno angažovane estetike umetničke organizacije „Arterarij” koja kontinuirano otvara tačke nacionalne i globalne zajednice, odupirući se diskriminacijskom nasilju i ugrožavanju ljudskih prava, odnosno ugrožavanju sloboda stigmatizovanog pojedinca/ke ili čitave zajednice. Inače, Romano Nikolić u Novosadskom pozorištu, uskoro počinje i rad na predstavi „Antigona”, koju će postaviti na, kako je naglasio, svoj način.

Kako je dodao reditelj Nikolić, voleo bi da „Bura” u gledaocima izazove osećaj shvatanja da smo svi jednaki i da nije važno ko odakle dolazi.

– Svi imaju iste probleme, iste strahove za svoju decu, svi imaju iste ljubavi i voleo bih da možda izađemo iz nekih kutija kroz koje posmatramo ljude oko nas – naglasio je, dodajući da je tema kojom se predstava bavi danas i više nego aktuelna. – Bombarduju nas sa svih strana što se tiče medijskih naslova. Neki promiču u jednu, a neki u drugu stvar, a retko tu, zapravo bude onoga što je istina. Misllim da se ljudi verovatno boje nekoga ko je drugačiji, a opet su licemeri pa nam je u redu da nam dolaze izbeglice iz Ukrajine, a zbog onih koji dolaze sa Bliskog istoka nismo baš srećni. Nismo nimalo napredovali, oni koji dolaze iz Ukrajine su nam samo samo bliži, pa ih zbog toga „razumemo”. Svaki čovek je različit, a svuda postoje i dobri i loši ljudi tako da mislim da je bespotrebno gledati ko je gde rođen i da je sumanuto da nam mesto rođenja neke osobe uslovljava određena osećanja.

V. Bijelić