„Прадевојчица” по роману Десанке Максимовић у Народном позоришту „Тоша Јовановић”

Уз искусну луткарску екипу зрењанинског позоришта, на сцени ће први пут заиграти млада глумица Уна Беић, и то у насловној улози Гаве Прадевојчице. У ауторском тиму су и Ирина Сомборац (тотал дизајн), Ненад Којић (музика), Драгана Којичић (стручна консултанткиња за земљану архитектуру).

Роман „Прадевојчица“ Десанке Максимовић у Зрењанину је представљен као прича о храброј и талентованој девојчици и њеној борби за место у заједници. Сликовит, живописан, сложен и пун боја, роман је био изазов за драматуршкињу Мину Петрић, која је радила два посла – драматизацију и драматургију представе.

- Прво, требало је пронаћи радњу у роману чија је најлепша страна управо дескриптивност, богатство епитета у дочаравању чулних опажања природе, онако како је доживљава сликарка – Прадевојчица Гава, а затим, суочити ту радњу са светом луткарства, који је за мене и даље нов – навела је Мина Петрић, истакавши да се ипак није осећала као уљез и да је у Зрењанину могла јако пуно тога и да научи. – Девојчица Гава у природи има своју највећу подршку, а друштво је оно које је спутава, не дозвољавајући јој да постане Врач зато што је жена. Пишући о Прадевојчици, Десанка пише о свим девојчицама које желе више него што им је друштво наменило. Деца осете друштвену неправду и читајући или гледајући приче могу да је препознају и формулишу, а то је први корак ка томе да је превазиђу.

Поред друштвених тема, Мина Петрић наводи и то да „Прадевојчица“ Десанке Максимовић истиче везу са природом, бригу о њој, преиспитујући шта је то кад се за нешто каже да је природно. Схватајући значај позоришта за децу и младе не као дидактички, Мина Петрић је уз Соњу Петровић водила рачуна да представа створи услове у којима дете може да развија своје емоције и радозналост, па и одрасли, у медију који су, иако је богат слојевима и значењима, потиснули неки други. Можда се баш зато, редитељка Соња Петровић одлучила да нарација буде бржа, а поступак филмичан, са великим луткама у крупним „кадровима“ на сцени, а малима кад су у тоталу.

- Сигурна сам да ће им представа држати пажњу и да ће им бити интересантно. Мислим да је луткарство врло магично и веома јединствено, нешто што ствара осећања које не могу да замене 3Д филмови, нити холограми. Уосталом, видећемо – изјавила је Соња Петровић. - Пробе су инспиративне и напорне, као и све друго када хоћемо да дођемо до неког већег резултата, или онда када се суочавамо са новим елементима, као што се ја први пут суочавам са луткарским радом. И сви запослени овде, и поред искуства, суочавају се са новим врстама лутака и новим начином рада. За све је инспиративно и ако се сви заједно усмеримо на то, може да изађе поштен рад. Представа тражи концентрацију и најбоље од нас. Ако то не дамо, неће бити све како желимо.

Уз драматуршкињу Мину Петрић, и редитељка Соња Петровић је учествовала у обради мотива, покушајима да се на на сцени ефикасно дочара роман са мало радње, а много дескрипције. Одлучиле су да представа буде невербална, односно вербална у чудном смислу – измислиле су потпуно нови језик празаједнице Десанке Максимовић, језик који чак има и своју граматику. Наравно, рачунали су са тим да он буде разумљив свима, без обзира са којег говорног подручја потицали.

- Наша представа говори језиком душе – назвала је то редитељка Соња Петровић.

- Роман Десанке Максимовић обрађује теме које ме лично интересују и на које сам у досадашњем раду већ наилазила – равноправност жена, борба за женска права и осећај за женску снагу и њене квалитете, или оно шта већ девојчице могу и треба да раде у оквиру друштвене заједнице – наводи редитељка представе „Прадевојчица“ Соња Петровић. - Осим тога, посебно ме се тиче екологија и однос са природом. Када причамо о позоришту за децу и младе, мислим да је то узраст у којем се треба скретати пажња на то колико је важно говорити о значају заштите животне средине и ситуације у којој се налази наша планета. А свака представа за децу и младе је представа и за одрасле, све зависи само коју смо врсту значења и у ком узрасту спремни да прихватимо. Ова представа нас враћа на исконске идеје како живети са природом, у суживоту са њом.

И. Б.