МИЛАН МАРИЋ Уметност лечи
Младог глумца Милана Марића који је на овогодишњем Филмском фестивалу у Берлину добио титулу младог глумца у успону, гледамо тренутно у две серије на малим екранима.
„Жмурке” која се емитују недељом од 21.00 сатна Радио-телевизији Србије и серијалу „Државни службеник“ који гледамо суботом од 21.00 на ТВ Пинк, и премијерно недељом на каналу Суперстар.
Милан Марић је имао упечатљиве улоге у филмовима „Бранио сам Младу Босну”, „Добра жена” и „Влажност”, као и у серијама „Немањићи – Рађање краљевине”, „Војна академија”, „Јутро ће променити све”, али прву главну улогу у каријери остварио је у руско-пољско-српској копродукцији „Довлатов” где је играо совјетског писца Сергеја Довлатова.
- И после годину дана људи ми прилазе и имају потребу да ми кажу нешто о филму, да ми честитају. Некако тек сада лагано почињем да увиђам да смо направили неку добру ствар - скромно јер рекао Милан Марић који у серији „Жмурке” која прати судбину дечака и девојчица који полазе у школу на Дан победе над фашизмом – 9. маја 1945. године, има улогу Срда, припадника ОЗНЕ. Срд, верујући у своја убеђења, покушава да направи бољу државу, али методе су му веома сурове.
- Разрачунавајући се са житељима те вароши, покушава да се разрачуна са собом и да пронађе своје место у новом систему који се рађа после Другог светског рата. Нажалост, деца су увек жртве одраслих - објаснио је Марић улогу у серији Мише Радивојевића.
Још један редитељ је препознао Миланов талент додељујући му главну улогу - Предраг Гага Антонијевић у чијој серији „Државни службеник” Марић игра тајног агента Лазара, чији је живот подељен између пословних и породичних обавеза, моралних и професионалних дилема.
- У питању је трилер који нам открива нешто о чему ми и не сањамо да се догађа у нашој земљи и бави се људима који у тајности раде свој посао и брину о безбедности свих нас. То је узбудљива прича о томе шта се догађа док ми спавамо – каже Марић дођући да није било лако ући у лик Лазара.
- Мало смо се нас двојица нешто гањали. Никако нисам могао да пристанем не неке ствари. Овај посао којим се бавим, ја радим из неких идеала. Мислим да уметност лечи и да уметност није ту да буде лепа и пристојна, него да буде безобразна и да поставља питања. То не треба да буде пристојна професија, која никоме не смета и која је лепа. Тај посао треба да буде твој живот, јер ако није тако, нешто не радиш добро. А ово јесте мој живот, због кога сам спреман да се угојим 20 килограма, или да смршам 30 килограма, или да снимам целу ноћ на минус 20. Моја професија је мој начин живота, размишљања, промишљања. Зашто сам овако почео одговор на питање о Лазару? Тај човек се бави својим послом. И ја сам се питао овако: „сам себи си одабрао посао и нађеш се у ситуацији да имаш авион пун цивила и двојицу терориста. Шта да радиш? Да га рушиш и убијеш 150 невиних људи или дајеш времена за преговоре, уз ризик да ће они сами да га оборе на неки град и можда тако побију 3.000 људи. И шта се ту ради? Како се доноси та одлука? Како се вага? - каже Милан Марић који је себи постављао питања о којима никада раније није био у ситуацији да размишља.
- Чак и када си школован, профеционални полицајац или специјалац, шта се дешава када мораш да убијаш људе? И то је посао. То су ужасно узнемирујућа питања. Шта се деси са таквим човеком и који је тренутак када на то огугла. Ако икада огугла и како. Како то кажеш себи: „ОК, ја сам сад пуцао, убио некога, идем с посла да једем, ставите ми купус, павлаку и кечап“? - пита се Марић који тврди да је позориште његова оаза.
- Позориште је нешто без чега не бих могао и чега не бих желео да се одрекнем. Позориште ми је ужасно битно. Поготово у овом тренутку када је толико уздрмано и када се стиче утисак да људима култура није потребна. Видимо шта се дешава у Народном, у Сомборском позоришту. Нико те људе не чује, или врло мали број. Мислим да би сада требало да се скупимо око позоришта. Позориште ипак траје хиљадама година и издржавало је све и свашта, и много горе ствари, и остало је исто. Најгоре што се десило са концептом уметности у Србији јесте то што је испало да обични, под наводницима „обични“ људи, сматрају да је то за неке тамо интелектуалце, богате људе, да то њима не припада. А баш је контра. Позориште баш припада свима - каже Милан Марић.
С. Милановић