„МА, НЕ ШЕТАЈ СЕ ТАКО ГОЛА!” У НОВОСАДСКОМ ПОЗОРИШТУ Лолићева Фејдо-машина

У смислу да је ова скоро пола века извођена представа обликовала добар део позоришног укуса.

„Ма, не шетај се тако гола!“, комедија иако врло ретко извођена, код нас позната под именом „Не шетај се гола!“, сада је актуелан наслов у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз. На мађарском, наравно, са обезбеђеним преводом. Ситна измена у наслову није само лексичке природе. Осим што значењски указује на још већи ниво нестрпљења, могла би да укаже и на мањи степен моћи у издавању те директиве. Готово да је сувишно спомињати како се у водвиљима који су прославили Фејдоа, па и он њих, такве ствари углавном врте између супружника. Прецизније – мушкарац их изговара жени. 

Периша Перишић, драматург представе коју је режирао Милош Лолић, открио је да се служио песничким преводом Хелтаја Јена, како би је хунгаризовао. Зато се радња одвија у Будимпешти. У стану локалног моћника који аванзује на место министра финансија, једну од перипетија - долазак новинара уместо доктора - представља новосадско „пискарало“. Језички гледано, могу рећи да сам неколико пута у току извођења чуо како публика којој је мађарски матерњи понавља поједине изразе са веселим чуђењем типа – где су ово ископали. 

Жену која се шврћка тако гола игра Емина Елор. Њени секси атрибути јесу нешто што прво изневерава очекивања из наслова. Костим више покрива, него што открива. Еротска компонента ипак остаје важан део драмске напетости, али она је пласирана готово из контре, из аутентичног узбуђења које глумци производе на сцени, у односима између ликова који су вербализовани, на моменте и физички манифестни кроз покрет, сензуалне радње и додире. Другим речима, нема вулгарности. Емина Елор је у главној улози више привлачна као јака и свесна жена, којој не пада на памет да устукне пред својим мужем. Напротив. 

Елементи провокативности зато су превагнули на другој страни. Мушкарац који изговара директиву из наслова је политичар, а игра га жена. Глумица Габриела Црнковић. Њен глас је мушки. Игра га Арпад Месарош. Готово да је психоделија, а заправо ова психологија лика је на сцени представљена тако што сваки лик има своју безличну фигуру, духа, не знам како то другачије назвати. На конференцији за новинаре чуо сам и реч двојник. Нећу се правити паметан да кажем да сам разумео све иза овог радикалног редитељског поступка, али јако сам се добро забавио. Поготово кад му у посету дође колега политичар којег игра Јудит Ласло и крене урнебесна игра.

Колико год је Гарбиела Црнковић успела да савлада изузетно захтевну улогу да „само“ отвара уста (све време чинећи њен лик живим готово без гласа, као да је јединствен са „духовитом приликом“ која га прати и говори), толико сам био импресиониран игром Арпада Месароша за којег се тешко може рећи да сам га видео, колико сам га добро чуо. Било је то искуство слично искуству када глумци дају глас ликовима из цртаног филма. Што нас доводи и до жанра представе. 

Један од омиљених тумачења настанка речи водвиљ ми је она да потиче из француског глас града (voix de ville), још из времена Молијера. Отуд ме не чуди што се Лолић одлучио да то буде лакрдија (слепстик). Карикатура грађанског друштва, брачних односа, али и веома отворена критика односа моћи. Како у породици, тако и у друштву. И то баш у Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз. Где је можда и једино могуће у нашој земљи покушати да се изведе једно овакво водвиљски ритмично, математички прецизно и фуриозно динамично, право мало, колоквијално говорећи, контролисано лудило. 

Драматуршки поступак да се уведу духови, на сцени појаве и унутрашњи гласови или прилике ликова, назвао бих врло смелим и експерименталним покушајем да се од Фејдоа направи оно што је Хајнер Милер направио од Хамлета. Зато ову представу не бих само назвао „Ма, не шетај се тако гола!“, него и „Фејдо машина“.

Игор Бурић