Данас почиње такмичарски програм 67. Стеријиног позорја

- Захвалан сам Стеријином позорју што ми указује част да отворим фестивал нашег националног позоришта које носи име великог српског писца. Истовремено, доживљавам то као признање и подршку мојој професији која с љубављу, поштовањем и верно надграђује сликом, креира, осмишљава и визуелном компонентом прати нашег драмског писца. Писац је за мене звезда, а најбитнија карика и покретач свега на сцени и у позоришном чину јесте драмски текст. С великим задовољством и успехом радио сам такстове наших класика, Стерије, Нушића, Његоша… као и млађих писаца, мојих савременика, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића, Владимира Арсенијевића… и радовао се сваком успеху на овом великом фестивалу – речи су академика Миодрага Табачког.

Прве вечери изведена је и фестивалска премијера представе „Милева”, рађене по тексту пет ауторки: Милене Богавац, Олге Димитријевић, Тијане Грумић, Ведране Божиновић, и Ведране Клепице, у режији Анице Томић. Ова представа ван конкуренције рађена је у копродукцији Народног позоришта Сомбор, Стеријиног позорја и Фондације „Нови Сад – ЕПК“.

Такмичарска селекција отпочиње вечерас с представом Српског народног позоришта „Код вечите славине“ Момчила Настасијевића, у режији Соње Петровић, која ће бити изведена на сцени „Пера Добриновић“, с почетком у 19 часова. У представи играју: Соња Исаиловић, Срефан Вукић, Бојана Милановић, Вукашин Ранђеловић, Милош Лазић, Стефан Старчевић, Миа Симоновић, Алиса Лацко, Нина Рукавина, Ненад Пећинар и Димитрије Аранђеловић.

- Ова драма говори о прародитељском греху и последицама поступака наших предака. След догађаја какав постоји у драми „Код Вечите славине“ заступа идеју да прошлост детерминише будућност, тј. да садашње генерације трпе последице делања prеthodnih. Међутим, можда и важније питање од ове библијске идеје о прагреховима јесте питање начина на који се греси преносе. Дакле – не само да ли су наши преци чинили зло, а ми наставили да се понашамо по истом моделу, него и шта нас нагна да понављамо њихове – пита се редитељка Соња Петровић.

Како наводи, „чини се да смо у културно-нематеријално наслеђе, осим модела насиља, додали и вештину прећуткивања и склањања главе од несрећних околности, а идентитет сваке следеће генерације још је недефинисанији или дефинисан лажним или полу- информацијама. Због тога се с временом у људима који стасавају у незнању све више развија апатичност према окружењу и екстремне појаве и осећања као што су бес, агресија, мржња… Ликови из Настасијевићеве драме су „екстремне“ и девијантне појаве, учиниће се ничим изазване и мотивисане“.

- Настасијевићева драма, која истовремено баштини натуралистички мотив и фолклорну атмосферу Боре Станковића (Миодраг Павловић), али и симболистичку мелодију па и поетику Метерлинка (концепт „Душе“), спада у сценски најзахтевније предлошке наше модерне драме. Утолико је сценско тумачење Соње Петровић, које је реализовала са младом глумачком екипом СНП-а и сјајним тимом сарадника, предвођених драматуршкињом Мином Петрић, вредније пажње – наводи у својој критици ове представе Светислав Јованов.- Наиме, док сценске поставке наших драма, заснованих на комбинацијама фолклорног симболизма и мелодрамског натурализма, углавном теже да емоцију/страст предоче тек као један од елемената тог фолклора (или фолклорног „светоназора“), Соња Петровић „обрће игрицу“. У њеној поставци „Код Вечите славине „читав фолклорни (митолошки, легендарни) контекст стављен је у функцију презентовања саге о уклетој љубави – тачније, претворен у тек један од састојака потресне и заумне онтологије страсти.

Међународну селекцију „Кругови“, у којој су представе ван конкуренције, вечерас у 21 час на сцени „Јован Ђорђевић“ отварају „Усидрене“, рађене по тексту Елвиса Бошњака, у режији Анастасије Јанковске, копродукција ХНК Сплит, „Гавела“ Загреб и ХНК Задар. У представи играју: Давор Јурешко, Ања Шоваговић Деспот, Сњежана Синовчић Шишков, Горан Марковић, Мартина Чвек, Марушка Арас и Катарина Ромац.

- Бирајући у мору могућих тема о острву, изабрао сам то епско чекање које се догађало педесетих и шездесетих година прошлог века; време у којем су се мушкарци, мужеви и очеви који су отишли у прекоморске земље пре Другог светског рата, враћали кући након тридесет, па и четрдесет година. Све те жене – које тако дуго нису виделе своје мужеве и с децом која у неким случајевима властите очеве нису видела никад – отварале су им врата  -  објашњава писац Елвис Бошњак.

Како примећује критичар Младен Бићанић, „Усидрене“ изванредно „функционишу као сурова и опора позоришна прича, смештена конкретно сред неког неименованог острва, изгубљеног у времену, или можда у месту где је време стало, оно време које ми, његови савременици, мислимо да је једино извесно а испоставља се да није, да постоје и нека друга времена о којима ништа нити слутимо нити знамо – уствари, све се у том поднебљу из снова, оностраном и недокучивом, догађа у неком потпуно другом свету, свету који нестаје, ту, нама пред очима, а ми смо немоћни или напросто не знамо како га сачувати, како спасити и повезати крхотине тог света што се ломе, нетрагом нестају, ту, пред нама“.

        Н. Пејчић