Огледало Луне на Новосадском књижевном фестивалу
А зашто Деда? - новинар Ђорђе Рандељ је неформално почео разговор о књизи “Огледало Луне”, у оквиру Новосадског књижевног фестивала, на броду “Цепелин”.
Питање је било упућено гостима, актерима несвакидашње појаве у новосадском, југословенском, па и светском рокенролу, бенду “Луна” (Ла страда), првенствено Слободану Тишми, писцу, који је певао у култној групи и носио надимак Деда.
"Због годишта!", шеретски је добацио Фирчи (Иван Феце), познати бубњар, не само на југословенској сцени, па и данас. Некадашња клавијатуристкиња Мина (Јасмина Митрушић) је касније објаснила да је “Деда” имао 33, а она и Фирчи 17, 18 година.
Разговор о књизи “Огледала Луне” Предрага Поповића, Саше Ракезића и Горана Тарлаћа (издање Друштва љубитеља популарне културе), на “Цепелину” у четвртак, представио је и Владимира Копицла и Витомира Симурдића, као савременике и судионике духа времена о ком је било речи. Копицл је речито објаснио зашто су Тишма, Фирчи, Бале и Мина хероји тог времена, које је у свом корену имало појаву и развој рокенрола. Као професионалац у тој области, Копицл је похвалио издање којем је тешко наћи ману.
Симурдићу се није допало потпуно огољавање актера (књига је писана кроз интервјуе са поменутм члановима, као ни то што је обрађен само феномен “Луне”, а не, хронолошки, целина састављена од три, готово драмска поглавља - “Ла страда/ Луна/ Ла страда”. Цитирајући познате новинаре, Симурдић је установио да је “Луна/ Ла страда”, као и свака алтернатива која се не препозна на време, имала или могла да има много већи значај.
Фирчи, који је цело вече “задржао оригиналан став”, збијао низ шала и причао анегдоте, и даље мисли да је цела прича била производ спонтаности и инстинкта, доброг свирања, зезања и свађања. Разлог зашто и данас причамо о томе, зашто се сећамо, по њему је зато што смо гладни и жедни, зато што се ништа није променило.
"Ми нисмо ни схватили да смо бенд", рекла је Мина. Бале је био шеф, Фирчи добошар, а Тишма песник.
За Тишму књига “Огледало Луне” креира угођај у којем је рокенрол бајка, чаробан свет, уметност какве нема у другој половини 20. века. Тишма је окупљене поклонике рокенрола и “најбољих година наших живота”, како је Рандељ окарактерисао осамдесете, засмејао до суза, “надмећући” се са Фирчијем у причи о својој улози и распаду бенда који је до краја снимио и издао само један албум.
"Било је ту много више музике", каже Тишма, закључујући да се бенд распао зато што је он тек у студију схватио колико катастрофално пева.
На то је Витомир Симурдић додао да ни Боб Дилан не пева ништа боље од њега.
Опчињеност рокенролом
Међу многим, заиста многим и разноврсним узбудљивим детаљима, разговор на “Цепелину”, о златним годинама рокенрола, открио је да су многи знали да се инспиришу музиком “Луне”. Милан Младеновић је њоме био опчињен, на пример, али није остала имуна ни музичка агенткиња певачице Витни
И. Бурић