Nikola Stojanović, reditelj: "Drenjine" u Čortanovcima

U malom stanu u predgrađu Beograda, Sanja, usamljena sredovečna majka, pati za njim. Bivši muž joj javlja da je sa groba psa nestala njegova fotografija. Ona planira put u Čortanovce, gde je pas sahranjen. Istovremeno, vidimo seosku svakodnevnicu njenog bivšeg muža i njegovog senilnog oca. “Drenjine” će se naći u Srpskom takmičarskom programu 13. izdanja Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldoks, koji se ove godine održava od 3. do 10. septembra onlajn kao i na nekoliko lokacija u Beogradu.

Zašto ste se odlučili za ovako delikatnu, ličnu temu za film?

- Nisam ni sam siguran. Imali smo zadatak na trećoj godini režije da snimamo istraživački dokumentarni film i jako dugo sam razmišljao o čemu će biti. Stalno sam se vraćao na ideju da snimim film o mojoj porodici. Otkad sam počeo da se bavim filmom, snimao sam svoju porodicu, epizode u dedinom seoskom životu: dedu i tatu u radovima u bašti, kako jedu kljukušu i gledaju „Valter brani Sarajevo“, ili veliki događaj pravljenja rakije i njihove različite ideje o tome kako taj proces treba da izgleda. S druge strane, moja baba-tetka me maltene svakodnevno moli da je ubacim u neki film, i u svakom našem kratkom filmu je imala po neku, uglavnom manju ulogu. Mama je takođe imala male uloge u filmovima, ali se ona znatno manje pojavljivala.

Desile su se neke velike promene u našem životu. Deda je postao zaboravan, te se tata preselio da živi sa njim na selu. Smrt našeg porodičnog psa Berija nas je sve porodično izbacila iz koloseka, dok je moja mama to primila najteže. Prvo sam sve to video kao prepreku u snimanju filma, i tek kada je prošlo neko vreme i malo sam se distancirao, shvatio sam da film o tome i treba da bude. O smrti našeg porodičnog psa i o tome kako se moja porodica susreće sa tim, i kako nas to na kraju sve povezuje i zbližava. Shvatio sam da treba da nas prikažem onakve kakvi smo stvarno, u najgorem i najboljem izdanju, da ne treba da krijem bilo šta. Svi su pristali. U ubeđivanju mi je pomoglo to što je u pitanju ispitni film, jer ako je ispit u pitanju, a pogotovo glavni, onda je to ozbiljna stvar oko koje treba da se pomogne. Tako je mama ovaj put dobila najveću „ulogu“, baba-tetka veću nego ikada do sad, a deda i tata su već ionako bili naviknuti na kameru.

Koliko je teško kao autor napraviti distancu u odnosu na sebe i vlastitu porodicu kao aktere filma? U kojoj meri ste želeli (ili ne) da to uradite?

- Na početku mi je bilo dosta teško, pogotovo u koncipiranju filma. Morao sam da pokušavam da se udaljim i posmatram porodicu kao likove, da zauzmem perspektivu gledaoca koji ne zna ništa o njima, da shvatim šta je potrebno da objašnjavam, šta ne.

S druge strane, nisam želeo ni da se u potpunosti izgubi taj osećaj intimnosti, nisam želeo da deluje kao da neko sa strane snima neku porodicu. Želeo sam da se u filmu oseti bliskost, intimnost i da se nazire moj odnos prema svemu što se dešava. Da bih uspeo sve da snimim što intimnije, bio sam jedini član ekipe, jer ako bi bilo ko od spolja bio tu, njihov odnos prema snimanju bi bio drugačiji. Tako mi je snimanje dalo priliku da vidim, na primer, život moje majke drugačije nego inače. Osećao sam da je ispred objektiva njen život, onakav kakav je kad ja nisam tu, kakav inače ne bih imao prilike da vidim. Dragocena mi je ta vizura koju sam dobio kroz ovaj film, i mislim da je meni, a i mojoj porodici, pomogla da drugačije vidimo naše živote, upoznamo sebe bolje, i da se dodatno zbližimo.

Kako je vaša porodica reagovala na konačnu verziju filma?

- Najveći strah mi i jeste bio od njihove reakcija na film, jer su stvari prikazane dosta sirovo i svi su se otvorili pred kamerom. Hvala bogu, film se svima dopao, sa uobičajenim zamerkama: “Ju, na šta ličim”, “što si me snimao iz tako bezveznog ugla”, “a što si izbacio onaj lep deo”... Organizovali smo prikazivanje za nas, na selu, na dedinom televizoru, koji se na prvo svoje pojavljivanje u filmu okrenuo ka nama da kaže: “Vidi, ovaj isti ja”.

Koja simbolika se krije iza naslova filma „Drenjine“?

- U filmu moj tata to najbolje objašnjava. Beri, naš pas, sahranjen je na selu gde živi deda, između dva drena. Goca, baba-tetka, uređuje grob ređajući drenjine po njemu. Moj tata priča kako je naša porodica Stojanović još u Tursko doba živela u Lici, u selu u kom je bio potok koji se zvao Drenovac. Onda, kad su prešli u Bosnu, selo u kom su živeli (iz kog su moj deda i tata) se zvalo Drenova Glavica. Kad su došli ovde, u Čortanovce, nije bilo drenova, ali je deda otišao u šumu, isčupao par drenova, i posadio ih u dvorište. Tako da je dren pratio Stojanoviće gde god da su išli.

Jedina osoba u kreativnom procesu pored vas je bila koscenaristkinja Nađa Petrović. Zašto ste se odlučili za koscenaristu i koliko vam je ona pomogla da film dobije željenu formu, ili možda drugačiju od one koju ste sami zamislili?

- Sa Nađom sam radio na skoro svim prethodnim filmovima, koji su bili kratki igrani filmovi, a ovo nam je bila prva zajednička saradnja na nekom dokumentarnom filmu. Pošto mi je bilo teško da se distanciram od svega, Nađa mi je pomogla kao neko koliko-toliko objektivan, da sagledam stvari sa strane. Najviše smo radili na strukturi - kako uklopiti sve u jedan film, mamu koja živi u gradu, baba tetku sa drugog kraja grada, dedu i tatu na selu, a da ne deluje kao tri različita filma, već kao celina. Kako najlakše objasniti odnose, kojim redosledom šta prikazivati, i slično. Nekako je delovalo kao da montiramo film pre njegovog samog snimanja, pošto smo više-manje znali šta ćemo pratiti u filmu. U tom procesu smo shvatili da će glavno vezivno tkivo narativa i odnosa, kao i glavni pokretač radnje biti Beri, naš pas.

Šta vam je u rediteljsko-tehničkom smislu bilo najznačajnije da postignete? Za kakav pristup ste se odlučili?

- Najbitnije mi je bilo da prikažem članove porodice, onakve kakvi jesu stvarno, da pokušam da uhvatim što više sitnica, njihovih navika, sve te autentičnosti koje su samo njihove, a da to ne bude nešto što ćemo samo mi razumeti, već da bude spakovano u neku vrstu narativa koji će gledalac moći da prati i razume. Korišćenjem starih porodičnih slika sam pokušao da pojasnim odnose, našu prošlost, ali i da naglasim tu nostalgiju za prošlošću koja nekako lebdi kroz ceo film.

Kakvi su vam planovi za budude filmove?

- Za naš diplomski film „Dok ne Sagorimo“, koji radimo sa produkcijskom kudom Non-Aligned Films smo dobili podršku od Filmskog centra Srbije na konkursu za kratki igrani film. Čekamo da se situacija stabilizuje da bismo krenuli u snimanje. Jako sam uzbuđen povodom tog filma, i baš jedva čekam da počnemo s njegovom realizacijom. Naš poslednji kratki igrani film „Sve kako treba“ čeka svetsku premijeru, tu su se isto stvari dosta ispomerale i zakomplikovale zbog pandemije.

Spremam i kratki dokumentarni film „Posedim i poćutim ni o čemu“, isto sa temom porodice, portret mog dede i njegovog samačkog života na selu. Taj film sam snimao na drugoj godini studija, ali sam ga tek nedavno završio, on isto čeka svetsku premijeru. Nađa sprema kratki film za master iz režije, gde ćemo zameniti uloge: ja pišem scenario, a ona režira. Polako radimo na scenariju za debitantski film, a razvijam par ideja za dokumentarne filmove, samo ću morati da odaberem koja me trenutno najviše tišti i koja je prva na listi za snimanje.

Nikola Marković