Зоран Јањетов и новоталасни јунак „младог, лудог света”

Њих двојица, заштитни су знак ‘јуначких дана’ СФРЈ стрипа (после којих је дошао пад Берлинског зида, па крвави суноврат СФРЈ државе и њеног стрипа). У то су доба постојала сваковрсна шарена издања (новине, листови, магазини...) која су се куповала на трафикама; функционисао је и забран тзв омладинске штампе („Студент“, „Видици“, „Младост“, „Омладинске новине“, „Полет“, „Став“, „Џубокс“...) који је садржао „све што воле млади“: поред укрштеница и занимљивости, текстове о путовањима, авантурама, љубави, рок музици као и – стрипове! Омладинска штампа се у сегменту стрипа поклапала са стрип магазинима који су објављивали радове домаћих стрипаџија. Тамо се, с краја 1970-тих и почетком 1980-тих илустрацијама, цртежима или кратким стриповима огласио млади Зоран Јањетов (1961. годиште); те су слике биле свеже, инвентивне и врло професионалне (читај, сигурном руком нацртане). Свежина се уклапала у времена која су надолазила и обећавала свима, а посебно младима, помак на боље. Свежина је носила оптимизам и полетну осећајност; у Западном свету економија је после рецесије поново била у успону, социо-анархичну панк музику замењивали су „нови талас“ и „нови романтичари“, долазило је доба (аналогних) синтесајзера, време панике због АИДСа је пролазило, захуктавала се борба за стандардизацију формата видео касета. Инвентивност је била на цени више него чиста комерцијална исплативост. Професионалност је значила одговорност за преузете обавезе и напредовање у вештинама.

За уздизање „новог таласа“ полета, свежине и оптимизма стасала је у СФРЈ читава генерација младих музичара, сликара, писаца, stripayija... Један од центара те плиме био је Нови Сад, а међу најталентованије и најперспективније стрип ауторе убрајао се и Зоран Јањетов. Ако је било икаквог колебања по том питању оно је лако нестало кад је у магазину „Ју стрип“ 1981. почео да излази његов серијал „Бернард Панасоник“, што ће потрајати до 1986. Панасоник је био и остао најоткаченији (анти)херој ју стрипа 80-тих. Настао је намерно а случајно: како сам прича млади Зоран је хтео да црта некакав стрип, без икаквог циља и плана, као што је у то доба често чинио, па је на празном папиру нацртао прву слику, на којој је био некакав главни јунак у пози директно скинутој с једне слике из првог „Инкала“ (СФ стрип серијал Мебиуса). Презиме јунака преписано је са кутије новог грамофона фирме „Панасоник“, а име је искрсло ниоткуд, само од себе.

Зоран Јањетов АНТИТЕЛО...

Изложба радова 1985-2020.

Отварање: субота 17. јул.

Музеј савремене уметности Војводине. Нови Сад

Простор: Галерија Н

Трајање: 17. јул - 28. август 2021.

Кустос: Владимир Митровић

Аутори текстова у каталогу: Владимир Митровић / Алехандро Жодоровски / Момчило Рајин / Илија Бакић / Зоран Ђукановић / Зоран Стефановић

По појави првих епизода „Панасоника“ развила се расправа о његовој аутентичности. Многима је засметала сличност цртачког манира са оним прослављеног Мебијуса. Они који нису волели Панасоника правдали су то сличношћу са Мебијусовом „Херметичном гаражом“. Они који су волели Панасоника такође су се позивали на Мебијусову „Херметичну гаражу“. Јањетов је сматрао да су у праву и једни други, да је „... гаража“ свакако инспирација за Панасоника, наравно филтрирана кроз Јањетовске мембране. Сећа се да је сваког месеца дрхтећи чекао поштара да донесе нови број „Метал Хурланта“ како би видео нови наставак „... гараже“, најслободнијег и најлуђег стрипа на планети; „... гаража“ га је научила колико далеко може да иде, да се не боји ако се изгуби, чак да се томе и радује јер колико год био кривудав, пут нема краја, не треба га ни тражити.

Талентован и упоран, Јањетов је, на миран и радан начин, за себе изборио право да буде слободан, да се не обазире на примедбе али ни похвале па је стекао култни статус јунака „младог, лудог света“ и сврстао се међу респектоване „новоталасовце“ („Боје“, „Обојени програм“, „Луна“ и апартни „Рекс Илусиви“) и браћу по перу/кичици (Дејан Ненадов, Петар Меселџија...). Цртачка вештина Јањетова развијала се у правцу мајсторија и потпуно самосвојних бравура које излазе из Мебијусове сенке и граде сопствени стриповски манир и иконографију. Овај је процес био видљив у свакој новој епизоди Панасоника па, неретко, и у суседним цртежима (у распону од стрпљивог, минуциозног рада до разбарушене, опуштене линије и назад). „Панасоник“ је у домаћи стрип увео, поред (веле)мајсторског цртежа, тотални лудизам, поигравање са обрасцима СФ жанра и свеукупног стрип медија; после њега нико више не мора да правда своје стрип егзибиције али не може да оправда ни неинвентивне брљотине.

Како је време одмицало прича је постајала све комплекснија, пародијска и - самопародијска. Субверзивност на нивоу ликовног извођења и на нивоу укидања праволинијске, позитивистичке приче, слободно се ширила од чисте радости стварања и искушавања талента преко метатекстуалности и наглашене референтности до аутоиронијских коментара о сумњивој смислености приче чиме се аутор (постмодернистички) одмиче од ауторства и третира га са здравом дозом сумње и хумора говорећи да кључна заповест стрипа била „одржати блесавост, што је само по себи генерисало збуњеност. Празан папир и што празнија глава, као тло за узгајање кретенских авантура.“

Зоран Јањетов је био и остао жива легенда домаћег и светског стрипа која и даље црта дарујући знатижељницима блиставе комадиће чисте радости, усхићења и оптимизма упркос свему.

 Илија Бакић