Завршена друга фаза археолошких истраживања Врдничке куле

Међутим, тек пре две јесени почела су опсежна истраживања тог локалитета с циљем да се попуне празнине у историјској читанци једног од ретких сачуваних одбрамбених утврђење на подручју Војводине, али и да се, с друге стране, створе предуслови за конзервацију па можда чак делимичну реконструкцију ове по много чему изузетне фортификације.

„У овој фази истраживања открили смо улаз у утврђење, који нам до сада није био познат. Утврдили смо и да је улазна кула изворно део неке млађе фазе фортификације, односно није била саставни део првог утврђења већ је подигнута накнадно. Археолошка ископавања извођена су и са спољне стране одбрамбених зидина, све у циљу конзервације бедема и улазне куле, који су склони рушењу. Сонде су, иначе, пре две године отваране и унутар комплекса, и оне нам говоре о веома интензивном животу утврде која је током векова неколико пута рушена па поправљана и дозиђивана“, наводи за “Дневник” шеф тима археолога Покрајинског завода за заштиту споменика културе Ивана Пашић.

Сада је на реду конзервација откопаног, како се налази не би деградирали, а план за следећу годину је да се истражи цела улазна партија и потом припреми детаљна презентација, закључно са покретним мостом који је преко сувог одбрамбеног рова водио до улазне капије, све како би посетиоци добили слику о томе како је тврђава изгледало кроз векове. Предвиђено је такође и да се сви делови утврде склони рушењу обезбеде и „дотегну”, како би локалитет био потпуно сигуран за посетиоце. То се поготово односи на остатке бедема, као и високе зидине улазне куле, која је и најугроженија због два метра дубоке рупе коју су кадгод направили дивљи копачи трагајући за златом и артефактима наводно закопаним у тврђави.

„На темељу остатака бедема који се виде, мада не баш целим обимом, може се закључити да се само утврђење налазило у габаритима 50 пута 60 метара. На доњем платоу смо раније уз бедем пронашли и делове зида грађевине која је вероватно служила за смештај посаде или као коњушница. Улаз у тврђаву је био на источној страни и испред се простирао суви ров, а у средишту, на самом врху брда, изграђена је бранич или дижон кула, висока 18 метара, са вратима на првом спрату, до којих се највероватније стизало мердевинама. Кула је била и осматрачница и последња линија одбране, централна тачка тврђења, али ипак само део добро утврђеног комплекса који цео завређује пажњу...“, наводи Ивана Пашић.

Када је реч о материјалу који су пронашли археолози, уз неколико комада керамике из млађег гвозденог доба, која сведочи о томе да је и у том периоду овај простор био насељен, највише је, очекивано, налаза из средњег века и времена интензивног живота тврђаве, доста је гвоздених предмета - мамуза, узенгија, копчи, блокеја за чизме... Својеврстан су раритет увозни предмети из Италије, стаклене чаше и флаше, те комади мајолике - луксузне трпезне керамике тог доба. По речима директора Покрајинског завода за заштиту споменика културе Зорана Вапе, наставак археолошких истраживања налази се у програму рада институције и за 2018, паралелно са конкретним конзерваторским активностима, као што је уређење степеништа унутар дебелих зидина саме донжон куле које ће водити до планираног видиковца. 

„Олакшавајућа околност за уређење тврђаве је близина етно-села Врдничка кула, јер се тиме, између осталог, решава и питање тоалета за туристе. Другим речима, сам локалитет се у овој фази не мора оптерећивати појединим пратећим инфраструктурним садржајима, које не би било ни лако ни јефтино извести, већ ће бити довољно да се простор партерно уреди, односно да се, поред инфо-табли, поставе и клупе за одмор. Јер, чињеница је да шетња до тврђаве једном од две стазе које до ње воде, ма колико била пријатна, није нимало лака – практично се кроз шуму пењете на 24. спрат... Што се самих зидина тиче, они ће бити обезбеђени, али се још неко време неће радити на њиховој реконструкцији, с обзиром на то да би такав захват изискивао јако пуно новца. Али има сасвим довољно елемената, од овог што је сачувано, као и на темељу археолошких открића, да се добије импресија о томе како је тврђава изгледала“, наводи Вапа.

О утврди изнад Врдника нема пуно писаних трагова. Како наводи Александар Дероко у својој студији „Средњоевропски градови у Србији, Црној Гори и Македонији”, Врдник се као угарски утврђени град Реднек први пут помиње 1315. године, а мађарски историчар Пал Енгел забележио је да је утврда већ тада, па све до почетка ЏВИ века, била у власништву Калочке надбискупије, те да је насеље у њеном подножју имало право да организује недељне сајмове, што је била важна привилегија у то доба.

„Не зна се баш тачно када је тврђава изграђена. По архитектури, начину градње, концепту, може се претпоставити да је у питању крај 13. и почетак 14. века. Угарска држава је у то време правила систем одбрамбених утврђења, а овај део Срема је био нарочито битан због заштите јужних граница. О томе сведоче записи према којима је на овом простору било још утврђења, попут Черевића и Сремских Карловаца, само што од њих нису данас остали видљиви трагови“, наводи Ивана Пашић.

Поједини локални извори тврде да је врднички кастел подигнут на темељима римске предстраже, а као доказ за то се потеже немачки археолог Роберт Рудолф Шмит, који је, наводно, тридесетих година прошлог века током својих краткотрајних ископавања у близини Врдничке куле, истина никада документовано, пронашао новчиће из доба римске тетрархије и цара Проба, који је управљао делом Римског царства из Сирмијума. Досадашњи археолошки налази ипак упућују на то да „римска прича” Врдничке куле нема реално утемељење, али то, наравно, не значи да се током наредних ископавања неће доћи до другачијих сазнања. Мада нема спора да је и без легионара ова фрушкогорска тврђава итекако вредна...    

М. Стајић