Урошу Ђурићу уручена награда „Сава Шумановић”

Признање установљено како би афирмисало дело једног од најзначајнијих стваралаца у историји наше уметности и културе и подстакло развој савремених уметничких идеја, уручено је јуче на Новосадском сајму. Одлуку о награди једногласно је донео жири у којем су били Славица Попов, историчарка уметности и кустоскиња Савремене галерије Зрењанин; Весна Латиновић, галеристкиња и директорка Галерије Бел Арт и Сава Степанов, ликовни критичар, сматрајући да се ради о уметнику који је својим ангажованим уметничким ставом у времену прекретнице векова као и у актуелном тренутку реаговао делом у коме исказује аутентичан потпуно индивидуалистички, високо етички начин поимања позиције уметности и уметника у свету и времену у коме живимо, а што је дошло до снажног изражаја на његовој самосталној изложби одржаној у Галерији Културног центра у Вршцу 2011.

Непосредан повод за одлуку жирија је изложба “Урош Ђурић, Последња изложба савремене уметности”, одржана током октобра и новембра 2020. у Галерији Културног центра Београда. У тој поставци, како образлаже жири, Ђурић сагледава позицију појма “савремена уметност” у амбијенту актуелних социјално-политичких односа претпостављајући да је “савремена уметност еквивалент капитализму те да ће, највероватније, одласком капитализма отићи и савремена уметност“. Уметник полази од чињенице да је глобално владајући систем неутралисао деловање уметности присвојивши је - баш као и све друге области свакодневног живљења, што је у супротности са изворним значењем уметничке савремености која је опстајала и функционисала само ако је била критички расположена према друштвеним збивањима, ако је сублимисала хтење заједнице и ако је имала снаге да понуди нове друштвене моделе и етичке напомене.

Ђурић је тада презентовао радове из различитих “фаза” свог уметничког деловања, покушавајући да у унутар властите уметности изнађе и понуди могући модел за проналажење истинског егзистенцијалног смисла. Због тога, по оцени жирија и ова изложба ефикасно и ефектно наставља да промовише Ђурићеву посве индивидуалистичку и конфронтирајућу естетику; да афирмише његово некон-формистичко али потпуно осмишљено понашање у којем елементима (ван)уметничког популистичког понашања “подупире” сериозност и пуну смисленост својих уметничких остварења.

Такође, жири изложбе је имао у свести и податак да је током протекле године чувени Музеј Албертина у Бечу уврстио у свој фонд седам радова Уроша Ђурића насталих од 1995. до 1997. што је изузетно достигнуће не само у биографији једног уметника него и у читавој нашој уметност и култури.

Урош Ђурић (Београд, 1964) је на нашој уметничкој сцену запажено присутан већ више од три деценије. Своју рану афирмацију је стекао захваљујући заједничким изложбама са генерацијским колегом Стеваном Маркушем. Њихова карактеристична фигуративна слика се концепцијски потпуно издвајала у тадашњим “новомодернистичким” тенденцијама али се ни једног тренутка није доводило у питање адекватност приступа карактеру света и духа времена тог доба. Ђурић и Маркуш 1994. објављују свој Манифест Аутономизма којим су дефинисали примарност личног принципа у приступу животу и уметности. Уметност Уроша Ђурића је, како се наводи у образложењу жирија, заснована на чврстим концептуалним ставовима бихејвиористичког типа; то је уметност понашања која подразумева сукцесивне промене како би се изрекао аутентично субјективистички индивидуалистички став о свету и времену у коме уметник живи и ствара. Тог начела Ђурић се константно придржавао током свог целокупног уметничког опуса, без обзира на “фасадне” манифестације његових уметничких творевина исказаних сликом/сликарством, фотографијом, дигиталном манипулацијом, стрипом, специфичним перформативним активностима.

Захваљући се на награди “која потпуно мења позицију и поглед на његов свет”, у врло емотивном обраћању Ђурић је између осталих рекао да суштински постоји огроман раскорак између њега као бића које се суочава са свакодневицом и онога што он представља захваљући свом делу. И данас му се понекад деси када стане испред неке његове слике и да не може да верује да је у стању то да уради, не би то назвао ни скромношћу, ни нескормношћу, јер толико тога, како је рекао, још мора да досегне, да би дошао тамо где би волео да буде. Није од оних уметника који говоре да 24 часа живе са уметношћу, јер пре свега воли да живи. Живот је по, њему таква драгоценост да се треба радовати сваком сутрашњем дану и ономе што ће доћи, иако не знамо шта ће то бити, али даће све од себе да испуни макар минимум очекивања које сви имамо.

Епидемилошка ситуација условила је да уместо изложбе Арт експо, која се сваког пролећа одржава на Сајму, буде приређена само виртуелна изложба “Шидски пејзажи Саве Шумановића”, из колекциије његове галерије у Шиду, ауторке Весне Буројевић, која се може видети на платформи www.expoonline.rs.  

        Н. Попов