ТАНДЕМ ЈАНИЧИЋ–МИРКОВИЋ: Први и последњи уметници у Кинеској четврти

Атеље у којем раде, завучен иза “Фабрике” Студентског културног центра Нови Сад, простран је, али препун уметнина. Што мејд ин чајна - њихових аутентичних, што реди-мејд, живописних предмета сакупљених ко зна где. Са Најлона.

Кинеска четврт се реконструише у светлу, за неког и тами, развоја града у правцу креативних индустрија. Некад и сама индустријска четврт, пуна постројења, пропалих социјалистичких пројеката, у последњој деценији је насељавају, сквотирају, уметници и подузетници разних фела. Није тако давно било када је Музеј савремене уметости, све са архитектонским решењем да се изгради управу ту, код Дунава на Лиману 3, остао на папиру. Извисио у администрацији. Отуд бојазан и код двојца Јаничић-Мирковић.

– Ја сам дошао овде 2002. на позив другара који је правио речне јахтице – прича Мирковић, вајар који се данас, због практичног аспекта посла којим се бави, углавном бави цртежом. На основу фотографија, снимака, прави свој “филм”. – Наставио сам да користим простор, јер је врло згодно било на једном месту имати разноразне радионице, неопходне за структуре на којима сам тада радио. Бравари, столари, несеријски прототајпинг. Сви смо били расположени за експерименте. Кад се ослободио овај простор, преселио сам се. Тада није било атељеа, а кад се након пар година појавио Тадија, наставили смо заједно да функционишемо.

Идеја да се Кинеска четврт претвори у креативни кварт, културни дистрикт, потекла је управо од уметника. Они су 2011. са пријатељима архитектама прогурали акцију делимичне реконструкције, упркос сталним административним препрекама, “заштитама”.

Поправљена је фасада на њиховој згради, стављена калдрма и развучена вода, међутим, избори су били и тада, промене, па је вода остала испод шахта, до данас.

– Сад смо дочекали следећу етапу, да је Нови Сад добио кандидатуру на пројекту “Европска престоница културе 2021”, па је препознат или преузет, како год, тај концепт креативног дистрикта – наставља Мирковић причу познату у граду, често и проблематичну. – Доста неизвестан процес траје годинама, уз променљив однос. Мало се разочарамо, па критикујемо, педагошки конструктивно. Не знамо мноштво одговора. Обећано нам је да ћемо да останемо. Ми смо нуклеус целе приче. Два-три музичка студија и два-три атељеа. Резидентс.

У сред атељеа Јаничић-Мирковић паркирана је хонда. Црвене боје, прелуд. Одличан симболички маркер за оно што се дешава. У Кинеској четврти се плаћа закуп, без трошкова струје, воде, грејања, којих нема. Уметници су ипак задовољни зато што и поред локалних недоречености, својим ангажманом на домаћој, а поготово интернационалној сцени, успевају да надоместе оно што је за живот неопходно. Био-гориво. Кретање.

- Не бих никад да се вратим на ниво на којем је све ово било. катастрофа. Све смо постигли на ентузијазам - сада прича Јаничић. - Ми смо били препуштени сами себи. Услови за рад су били јако лоши. Уговори... Објективно, нешто се позитивно дешава. Гради се. Али, ко ће свим тим да управља?

Уметници су забринути који ће се махинзам пронаћи да ствари и након реконструкције функционишу на задовољавајући начин. Да не буде све на терету града. Колико ће коштати закуп? Да ли ће креативци то себи моћи да приуште? Који садржаји ће испунити потребе? У ком правцу ће се све развијати? Имамо ли “спортисте” за ову “олимпијаду”? Улажемо ли у њих или иду другде да се спремају?

- Људе као што смо ми напољу подржава јак систем. То се види по њиховим ценама на тржишту. Познато је да култура репрезентује моћ једне државе. Код нас нема ниједна карика у том ланцу. Социологија, политика, економија... - описује Јаничић сличности и разлике са оваквим, сајт-спесифик пројектима у свету. На слици великог формата, иза његових леђа док говори, види се бели комби на зеленој површини, коју од шуме дели жичана ограда. Изнад је тамно плаво, ноћно небо. - То је моја слика “Ђорђе је прегазио аждају”. Ђорђе је наш другар који превози уметнине, па сам га убацио у наш имагинарни систем.

Након разговора за новине, Јаничић-Мирковић пакују прње. Са извесном сетом, подсећају колико су изгарали да оспособе простор за свој рад, успут их прикупљајући. Стварајући. Обећано им је да ће да се врате и наставе где су стали. Са климом лети и радијаторима зими. Публиком. Купцима. Културном политиком. Међународном сарадњом, институцијама... Стварно?

 Игор Бурић