TANDEM JANIČIĆ–MIRKOVIĆ: Prvi i poslednji umetnici u Kineskoj četvrti

Atelje u kojem rade, zavučen iza “Fabrike” Studentskog kulturnog centra Novi Sad, prostran je, ali prepun umetnina. Što mejd in čajna - njihovih autentičnih, što redi-mejd, živopisnih predmeta sakupljenih ko zna gde. Sa Najlona.

Kineska četvrt se rekonstruiše u svetlu, za nekog i tami, razvoja grada u pravcu kreativnih industrija. Nekad i sama industrijska četvrt, puna postrojenja, propalih socijalističkih projekata, u poslednjoj deceniji je naseljavaju, skvotiraju, umetnici i poduzetnici raznih fela. Nije tako davno bilo kada je Muzej savremene umetosti, sve sa arhitektonskim rešenjem da se izgradi upravu tu, kod Dunava na Limanu 3, ostao na papiru. Izvisio u administraciji. Otud bojazan i kod dvojca Janičić-Mirković.

– Ja sam došao ovde 2002. na poziv drugara koji je pravio rečne jahtice – priča Mirković, vajar koji se danas, zbog praktičnog aspekta posla kojim se bavi, uglavnom bavi crtežom. Na osnovu fotografija, snimaka, pravi svoj “film”. – Nastavio sam da koristim prostor, jer je vrlo zgodno bilo na jednom mestu imati raznorazne radionice, neophodne za strukture na kojima sam tada radio. Bravari, stolari, neserijski prototajping. Svi smo bili raspoloženi za eksperimente. Kad se oslobodio ovaj prostor, preselio sam se. Tada nije bilo ateljea, a kad se nakon par godina pojavio Tadija, nastavili smo zajedno da funkcionišemo.

Ideja da se Kineska četvrt pretvori u kreativni kvart, kulturni distrikt, potekla je upravo od umetnika. Oni su 2011. sa prijateljima arhitektama progurali akciju delimične rekonstrukcije, uprkos stalnim administrativnim preprekama, “zaštitama”.

Popravljena je fasada na njihovoj zgradi, stavljena kaldrma i razvučena voda, međutim, izbori su bili i tada, promene, pa je voda ostala ispod šahta, do danas.

– Sad smo dočekali sledeću etapu, da je Novi Sad dobio kandidaturu na projektu “Evropska prestonica kulture 2021”, pa je prepoznat ili preuzet, kako god, taj koncept kreativnog distrikta – nastavlja Mirković priču poznatu u gradu, često i problematičnu. – Dosta neizvestan proces traje godinama, uz promenljiv odnos. Malo se razočaramo, pa kritikujemo, pedagoški konstruktivno. Ne znamo mnoštvo odgovora. Obećano nam je da ćemo da ostanemo. Mi smo nukleus cele priče. Dva-tri muzička studija i dva-tri ateljea. Rezidents.

U sred ateljea Janičić-Mirković parkirana je honda. Crvene boje, prelud. Odličan simbolički marker za ono što se dešava. U Kineskoj četvrti se plaća zakup, bez troškova struje, vode, grejanja, kojih nema. Umetnici su ipak zadovoljni zato što i pored lokalnih nedorečenosti, svojim angažmanom na domaćoj, a pogotovo internacionalnoj sceni, uspevaju da nadomeste ono što je za život neophodno. Bio-gorivo. Kretanje.

- Ne bih nikad da se vratim na nivo na kojem je sve ovo bilo. katastrofa. Sve smo postigli na entuzijazam - sada priča Janičić. - Mi smo bili prepušteni sami sebi. Uslovi za rad su bili jako loši. Ugovori... Objektivno, nešto se pozitivno dešava. Gradi se. Ali, ko će svim tim da upravlja?

Umetnici su zabrinuti koji će se mahinzam pronaći da stvari i nakon rekonstrukcije funkcionišu na zadovoljavajući način. Da ne bude sve na teretu grada. Koliko će koštati zakup? Da li će kreativci to sebi moći da priušte? Koji sadržaji će ispuniti potrebe? U kom pravcu će se sve razvijati? Imamo li “sportiste” za ovu “olimpijadu”? Ulažemo li u njih ili idu drugde da se spremaju?

- Ljude kao što smo mi napolju podržava jak sistem. To se vidi po njihovim cenama na tržištu. Poznato je da kultura reprezentuje moć jedne države. Kod nas nema nijedna karika u tom lancu. Sociologija, politika, ekonomija... - opisuje Janičić sličnosti i razlike sa ovakvim, sajt-spesifik projektima u svetu. Na slici velikog formata, iza njegovih leđa dok govori, vidi se beli kombi na zelenoj površini, koju od šume deli žičana ograda. Iznad je tamno plavo, noćno nebo. - To je moja slika “Đorđe je pregazio aždaju”. Đorđe je naš drugar koji prevozi umetnine, pa sam ga ubacio u naš imaginarni sistem.

Nakon razgovora za novine, Janičić-Mirković pakuju prnje. Sa izvesnom setom, podsećaju koliko su izgarali da osposobe prostor za svoj rad, usput ih prikupljajući. Stvarajući. Obećano im je da će da se vrate i nastave gde su stali. Sa klimom leti i radijatorima zimi. Publikom. Kupcima. Kulturnom politikom. Međunarodnom saradnjom, institucijama... Stvarno?

 Igor Burić