СТРИП: Даље, даље, у белу заслепљујућу пустош

Популарност у свим масовним медијима (новине, магазини, стрипови, радио и ТВ емисије, филмови) наставила се и пошто је Дивљи запад (одавно) нестао. Ту популарност и атрактивност искористили су и Ђанкарло Берарди (1947), сценариста, и Иво Милацо (1949), цртач, стварајући 1974. стрип јунака Кена Паркера (најпре у магазинском па у књишком формату). Почетна прича грађена је под утицајем филма „Џеремаја Џонсон“ из 1972. у коме усамљеног, правдољубивог трапера игра Роберт Ретфорд (па Кен помало личи на њега), на шта су се надовезала искуства „шпагети вестерна“ и америчког „антивестерна“. Серијал започиње после Грађанског рата а на почетку последњих великих ратова војске САД и Индијанаца. Паркер је  трапер, наоружан дугом пушком кремењачом и великим ножем; његови ставови примеренији су добу Дејвија Крокета, правдољубивости и солидарности пионира-граничара; навикао је на тешкоће и одрицања, док су његови противници склони бахатом расипању, непромишљености, лаким решењима и неконтролисаном пуцању. Због разлика у животним светоназорима Кен је у сукобу са новим временом и људима који прљају све кутке некада чисте, невине земље.  

После разних едиција које су овај стрип објављивале на просторима СФРЈ и њених наследница (почевши од легендарног Дневниковог „Лунов магнус стрипа“), агилни „Дарквуд“ је започео издавање комплетног серијала у књигама које садрже по две епизоде. Пети том, са епизодама “Лов на мору” и “Бела земља”, прати Паркерове доживљаје након успешне потере за убицом Доналдом Велшом. Пошто оконча препознатљиву вестерн авантуру Кен буквално упада у сасвим други жанр - на превару бива “регрутован” на једрењак “Нова Енглеска” који одлази у лов на китове, тачније на њихово сало од кога топи уље као, у то време, изузетно важну сировину. Прича о животу посаде, пријатељству и сукобима, физичким казнама (бичевање), мукама пловидбе и тешког рада допуњена је живописним ликом харпунисте Нанука (што је омаж истоименом јунаку документарног филма о животу Ескима из 1922. године; овај Нанук, пак, има црте лице још једног литерарно-филмског хероја - Дерсу Узале, ловца из Сибира, најпознатијег по филму Акире Куросаве, али и филму А. Бабајана односно књизи истраживача В. Арсењева); једна од приповедних линија прати конфликтни однос капетана Чејса и његове нервно растројене супруге Лоре. У финалу приче брод разбија рањени кит а преживели (Нанук, Кен, Чејс и Лора) успевају да се домогну обале.

Епизода “Бела земља” (односно Аљаска) прати ову четворку у њиховим напорима да преживе немилосрдну хладноћу, олује и глад трагајући за храном и спасењем. Нанукове вештине показују се као врло корисне али не могу да донесу спасење. Сломљена огромним телесним и умним напорима Лора потпуно луди и умире а њен супруг губи разум и одаје се канибализму. Само надљудска упорност Нанука и Кена гоне их даље у белу заслепљујућу пустош, у сусрет са изгладнелим белим медведом и фатални сукоб са помахниталим капетаном. Да би преживели Нанук и Кен морају да прођу кроз ледени пакао све док не сретну Ескиме…   Берарди је врло вешто варирао вестерн обрасце да би са ове две епизоде храбро искорачио у, за серијал, нове “територије”, мењајући препознатљив миље и ризикујући да разочара читаоце. Но, понуђене приче у овој књизи (и још једна у наредној која се догађа међу Ескимима) сасвим су коректне “вежбе” које баратају препознатљивим елементима примереним за ове (морнарске, односно експедицијске) теме. Одступање од знаног Кена унеколико је потцртано и променом стандардног цртача: “Лов на мору” је нацртао, углавном врло солидно, Ђанкарло Алесандрини; то се, на жалост, не може рећи са Бруна Марафа чији цртеж, на моменте крајње невешт, више квари него што допуњује “Беле земље”. Но, Берардијев сценарио, ипак, успева да привуче и задржи читаоце и у овој епизоди.

 Илија Бакић

Стрип албум „Кен Паркер 5”, Берарди и Милацо; издавач „Darkwood“ 2019.