Нови број часописа „Нова мисао“: Три кризе у позоришту

Један од њих је и пионирски пројекат „Fellowship Нови Сад 20.22”, у организацији Културног центра Војводине „Милош Црњански”, који се у будућности може показати као можда кључна полуга у културној стратегији када је у питању превођење дела наше књижевности на друге језике“, наводи у уводнику главни и одговорни уредник Ненад Шапоња. Овај пројекат, први пут реализован у септембру, замишљен је тако да креирањем међународне платформе, омогући домаћим и иностраним издавачима, писцима, и преводиоцима, узајамну сарадњу. У новом броју „Нове мисли“представљени су учесници овог првог пројекта.

На причу о отвореним градовима и платформама за прикупљање правих идеја, на страницама овог броја пажњускреће Биљана Мицков, и указује на то да европски градови прибегавају иновацијама, и да тај процес траје већ годинама.

-У дигиталном добу, институције трансформишу и максимално повећавају везе и стручности у заједници упоредо са новим технологијама за промовисање грађанске свести, нових вештина,и предузетништва – истиче Биљана Мицков. – Отворени град је вид иновације, а односи се на партиципацију у отвореној градској влади. Први такав пројекат започела је Барселона, стварајући нову дигиталнумрежу градова заједно са Амстердамом и Њујорком. „Криза позоришта или позориште кризе”, назив је прилога Зорана Ђерића, који подсећа на три кризе у театру.

- Прва криза, како то примећује македонски драматург Трајче Кацаров, пружа идеалну прилику глумцима да своју професију замене за радно место. Већина глумаца позориште доживљава као своје радно место, што значи да уместо страсти доминира лојалност друштвеним ситуацијама, јер је то оно што гарантује плату сваког месеца. Друга криза промовисала је медиокритете као сценске ауторе. Појављују се аутори без вредности који верно служе систем, али не и естетику и етику. Трећа криза је најпогубнија за позориште, за уметност уопште. Не постоји систем вредности. Фаворизује се колектив а не појединац. Спречава појединца да изгради каријеру. Користе се сва средства. Углавном она које нуде странке на власти. Страначки интереси су пре интереса појединца, иако група нема креативне потенцијале – наводи Зоран Ђерић.

Текст Светислава Јованова бави се играма моћи и илузијама у роману „Расељено лице“ Владимира Војновича.О стваралачком поступку Петера Хандкеа пише Часлав Ђорђевић, а о кошмарном реализму Франца Кафке Јовица Аћин. Ту су и текст Семјуела Вебера о читању Валтера Бењамина, и есеј Кети Акер, америчке постмодернистичке списатељице.

У одељку резервисаном за савремену књижевност објављен је одломак из романа једне од најзначајнијих турских списатељица Оје Бајдар „Писма турских мачака”, затим из приче Владана Матића „Отмица на Сокотри”, и „Посматрач птица” Боје Пижурице, као и нове песме Симона Грабовца.

Разговоре са нашим ауторима о читању и креативном писању, које је лист „Дневник“ објављивао последњих неколико година, и за овај број часописа „Нова мисао“ приредио је Ђорђе Писарев. Проф. др Никола Грдинић у свом прилогу објашњава како је настало капитално дело „Енциклопедија Доситеана”, чији је уредник, прва персонална енциклопедија код нас, коју је Културни центар Војводине „Милош Црњански” објавио почетком године.Између осталог, Андреј Радуловић указује на ликовни опус Гале Чаки, а ту су још и књижевне критике и други прилози на странама новог броја часописа „Нова мисао“.              

Н. П-ј