Монографија Љубослав Мајера редитељ: Књига позоришног салаша

Где је његов поглед, упитаће се аутор одмах кад је отворите, а ту се налази оно што многи знају, можда још довољно не признају...

Другим речима, књига “Љубослав Мајера редитељ” је прича, портрет, поглед у Мајерину душу. Настала је на основу монографије Павела Матуха, али и (ауто)рефлексије Александра Милосављевића на сву величину и значај “вечно заиграног дечака” из Бачког Петровца, “редитеља-аматера” који је пењање на орах у дворишту, резанце на очевим брковима, успео да претоври у непоновљиве режије Стеријиних и других комада на позоришној сцени Србије, од Горког, до Петера Вајса. И не само то, глумећи, режирајући, подучавајући у Банској Бистрици (Словачка), гостољубив у својој кући и где год се могао наћи, Љубослав Мајера је показао сву ширину и дубину свог заната, које носи у имену... Такорећи, тајну!

Ко је тај Мајера?, упитаће се и Лидија Стевановић, глумица Српског народног позоришта (СНП) која је почетком деведесетих 20. века скоро одбила улогу у Стеријиној “Кир Јањи”, на предлог тадашњег директора Драме СНП-а Дејана Пенчића Пољанског. Касније ће се питати, као и многи, зашто тај човек није чешће био позван да ради...

Ова “енигма” до данас није решена, и отуда ова књига доприноси да се разјасне околности које некога доводе до крајњих граница славе каква се може замишљати. У позоришту, она је често, без главе.

Дејан Мијач је за поменуту монографију Павела Матуха, а који преноси и Александар Милосављевић, написао текст о Љубославу Мајери. Гледајући “само” две представе овог редитеља, “Хасанагиница” Љубомира Симовића и Стеријину “Злу жену” у Народном позоришту Сомбор, Мијач је закључио да је реч о “великој мајсторији”.

Мајера је један од оних виталних уметника који не мирују и не чекају, него јуришају и стижу, записала је, између осталог, о Мајери као педагогу Вида Огњеновић.

И да не буде да су само сведочанства његових савременика, исписника, предмет овог текста, из сопственог искуства вам могу потврдити да је Љуба Мајера (“Ко је та?!?” - анегдота), “измислио” низ редитељских поступака, синхроно трагу Артоа, Гротовског. Почетком 21. века, био је први који је Андраша Урбана издвојио из гомиле “сличних”, као селектор Фестивала професионалних позоришта Војводине, представу “Урби ет орби” Позоришта “Деже Костолањи” из Суботице. Нешто касније, на 59. Стеријном позорју 2014, као члан жирија Стеријиног позорја, није гласао за његову режију, иако је “Неопланта” по тексту Ласла Вегела, Новосадског позоришта (Ујвидеки синхаз), била веома успешна. Под рекла-казала, води се да не само код Срба, сваки Мађар има свог Словака.

У погледу интернационалног признања професионалног идентитета, без сопствене трупе, Мајера је свој дара-мера примењивао најчешће радећи са аматерима, студентима, док су му институционална и белосветска позоришта најчешће остајала предалеко, таман онолико колико је то “осујећивало” имена попут Лупе или Брука, без лупе умањено за искуство уметника са балканских простора.

Поручите и проучите ову књигу, уколико вам је стало до позоришта. Мајера (салаш на словачком) вас чека.

Игор Бурић