Ин мемориам: Петар Марјановић (1934 - 2020)

Рођен је 18. октобра 1934. Београду, где је завршио основну школу, гимназију и дипломирао књижевност на Филозофском факултету, да би докторску дисертацију „Уметнички развој Српског народног позоришта у периоду од 1861. до 1868. године” одбранио на Филолошком факултету. За доцента на АУНС изабран је 1975, ванредни професор је постао 1980. а редовни 1985, док је за редовног професора ФДУ изабран 1992.

Радио је неколико година као драматург у СНП-у, био је на челу часописа за позоришну уметност „Сцена” од 1975. до 1990, позоришни критичар „Политике”... Аутор је десетак уџбеника, монографија и књига, међу којима су „Почеци српског професионалног националног позоришта” и „Српски драмски писци XX века”, написао је неколико стотина текстова из историје и савременог тренутка театра, те неколико драматизација, попут „Романа у Лондону” Милоша Црњанског и „Очеви и оци” Слободана Селенића. Његов рад крунисан је јединственом „Малом историјом српског позоришта XIII - XXI век”.

Добио је три Стеријине награде: две за театрологију ( 1998. за књигу „Српски драмски писци XX столећа” и 2001. за „Позориште или усуд пролазности”) као и награду за нарочите заслуге за унапређење југословенске позоришне уметности и културе (1991). Добио је и Златну плакету за животно дело, коју додељује Универзитетски одбор Удружења универзитетских професора и научника Србије.

Велики познавалац природе и суштине позоришта, он је у свом театролошком делању увек тежио научној истини и био савестан и поуздан истраживач, аналитичар и критичар прошлости и данашњег тренутка српског позоришта. Његов рад одликују научна заснованост, студиозност и прецизност, искуствена мудрост, истинољубивост, чистота језичког израза, једноставност, јасност и прецизност у излагању”, наведено је својевремено у образложењу Награде за животно дело „Ловоров венац”, коју је Петру Марјановићу 2005. доделио Позоришни музеј Војводине.

М. С.