IN MEMORIAM: МИРЈАНА ЏЕПИНА (1930–2020)

Будући да је само четири године по оснивању градског Музеја почела да ради у њему као кустос, могло би се рећи да је узрастала заједно са њим и својим несебичним залагањем учествовала у стварању онога што та музеолошка институција јесте данас. 

Рођена је 14. јула 1930. године у Дервенти, као пето и најмлађе дете Марка и Софије, рођене Рајчевић, у угледној трговачкој породици. Сестре су јој се школовале у Паризу, брат у Загребу, а њу за време Другог светског рата, отац доводи у Београд код сестре Невенке и зета Трифуна Марковића, где завршава основну школу, гимназију и историју уметности на Филозофском факултету.Током студија је радила као цртач у “Звезда филму” и Министарству шумарства ФНРЈ. У октобру 1958. добија посао кустоса у Одељењу за културну историју Музеја града Новог Сада, где остаје до пензионисања.

По њеном казивању, почетак је био тежак, али је радила са пуно љубави, не само музејски посао, јер је услед недостатка кадрова, обављала и административне и техничке послове око припрема изложби. Бавила се истраживачким радом и сакупљањем музејског материјала. Теренски рад, подразумевао је одлазак у куће угледних новосадских породица, од којих је поклоном и откупом, и створена збирка Одељења културне историје Музеја. Самостално или у сарадњи  са колегама ауторка је многобројних изложби, међу којима се издвајају „Нови Сад, Петроварадин и околина на старим гравирама“ (1960), са Галеријом Матице српске „Новосадске уметничке радионице 18. и 19. века“ (1971), „Из атељеа новосадских уметника“ (1962), „Нови Сад у делима ликовних уметника“ (1969). Посебно је била запажена изложба „Друштвни и забавни живот старих Новосађана“ (1982), уз коју је објављена и њена књига са истим насловом. Изложбе је приређивала са великом љубављу и инсистирала да свака буде документована прикладним каталогом, који се налазе у Одељењу документације Музеја. За њих је користила фотографије, чијем се истраживању посветила одмах по доласку у Музеј града, поставши тако родоначелник проучавања фотографије у Војводини и зачетник будућег музеја  фотографије у Новом Саду. У Музеју града нашла је једну од најстаријих фотографија снимљених у Новом Саду. Реч је о фотогафији из 1858. на којој се налазе Персида и Ђорђије Ивковић. Утврдила је да је израдио Георгије Кнежевић који је 1854. дошао из Пеште у Нови Сад и у Лебарском сокаку, данашњој Милетићевој улици, отворио први професионални фотографски атеље.

Као кустос Одељења за културну историју Музеја града Новог Сада била је иницијатор и један од учесника у оснивању Галерије савремених уметника 1963, која данас броји више од 3.000 дела ликовне и примењене уметности новосадских аутора и представља значајно сведочанство о целокупном уметничком стваралаштву Новог Сада током друге половине 20. века. Учествовала је у отварању сталних поставки Збирке стране уметности – легата др Бранка Илића (1968) и Змајевог музеја.

Поред својих одељењских послова, несебично је помагала младим колегама. Учествовала је и у археолошким истраживањима с археолозима. Била је цењења и уважавана у сродним културним институцијама. Велики пријатељ Мирјане Yеpinе био је познати вајар Павле Радовановић, са којим је провела део живота. После смрти тог значајног уметника (1981) приредила је комеморативну изложбу за УЛУВ у Новом Саду (1982). Документацију о животу и раду тог уметника публиковала је у монографији Вере Јовановић „Паја-Павле Радовановић 1923-1981“. Сакупљени документарни и архивски материјал предала је Архиву Војводине.

По речима техничког секретара у пензији Музеја града Вере Цикоте Милић, била је несебична у хуманости и пожртвованости за друге. Своју хуманост није желела да истиче и своју доброту скривала је од јавности. У личној архиви Мирјане Џепине налази се велики број признања и одликовања за допринос развоју културе Новог Сада, међу којима и Новембарска повеља Града Новог Сада (1991).

З. Милосављевић