Јован Колунџија: Данас није довољно бити само талентован уметник

На програму концерта ће бити дела великих композитора - Жан-Мари Леклер, Ками Сен-Санс Петар Иљич Чајковски, Дмитриј Шостакович, Антонио Вивалди, Едвард Григ, Карлос Гардел, Фриц Крајслер.

Публику сигурно занима како један уметник као Јован Колунџија ствара репертоар за своје концерте, како бира одређене композиторе и њихова конкретна дела која ће свирати.

Делује да је то тежак процес, јер је неопходно погодити лични укус и наравно укус већине – публике.

Углавном се водим сопственим укусом, пратим свој сензибилитет. Многа дела која нисам свирао на својим концертима већ сам толико пута слушао, има разних радијских снимака, или записа на интернету, постоје могућности да се публика упозна са тим композицијама. Све ту то изузетна остварења која су ми промакла, једноставно се деси да се нисам срео са неким делима у извођењу, каже Колунџија за Танјуг о својим изборима када је реч о репертоару на свим концертима.

Он је нагласио да такође није чуо ниједног колегу уметника који та дела свира што су га окупирала, и признаје чињеницу - "за пет живота не могу да стигнем да свирам све композиције које бих волео”.

Уметник ће наступити са диригентом Србољубом Србом Динићем и оркестром Гудачи Светог Ђорђа, који обележавају значајан јубилеј - 30 година од оснивања.

Виолиниста подсећа да је свирао све Бетовенове сонате у циклусу на Коларцу, скоро све Моцартове виолинске сонате са четири различита пијаниста, као и Брамсове сонате.

По њему, било је све то узбудљиво, мада је оценио да му није све пођеднако успешно пошло за руком у тим извођењима, али је оставио траг који се везује за њега и изградио му је музички идентитет.

Јован Колунџија сматра да је у организацији живота најтежи подухват када се упушта у захтевне концерте где свира дела великих композитора, јер тада уметник мора знати са ким сарађује, има пробе, да буде сигуран у партнере на сцени, а признаје да то није нимало једноставно.

Колунџија је јединствено продуктиван, јер је до сада у каријери свирао преко 4000 концерата у најпрестижнијим концертним дворанама света, наступио је у више од 40 земаља, имао многе турнеје у Европи, Америци, Канади, Азији, Јужној Америци.

Познати су му значајни циклуси концерата као - “Десет величанствених”, “Волите ли Бетовена”,“Брависимо Маестро Моцарт”, “У част великом Брамсу” и освојене награде од Париза, преко Лондона, Загреба, Београда до Будимпеште.

Колунџија је веома вредан како ради на више фронтова, са својих 74 година и даље активно наступа као извођач на концертима, али од 2001. је основао Центар лепих уметности Гварнеријус који води са супругом Миљаном и промовише младе музичаре.

С једне стране је оснивач – менаџер, а са друге је и даље уметник који суверено влада сценом.

Све је то лако ако имате супругу која успева да све то организује. То је права истина. Миљана заиста све то уме, ако неко може све да постигне око наших програма у Гварнеријусу, то је само она. Веома је вредна, воли свој посао, и њен радни дан почиње у шест ујутру, а завршава се око поноћи, или и након тог времена, објаснио је Колунџија и изразио искрено задовољство што је Гварнеријус од недавно у рукама Града Београда, јер им је било тешко да воде ту установу културе у свом, приватном власништву.

Гварнеријус више није толико финансијски оптерећен као што је био, имаћемо веома пристојан буџет за следећу годину, моћи ћемо да се размахнемо са програмима. Остаје нам само да навијамо да то све тако остане и опстане, да се реализују разне моје идеје, у које је укључена и моја сестра Нада Колунџија. Тако је овде оформљена једна екипа која неће да саплете саму себе, сигуран је виолиниста и додаје да сви они добро знају шта вреди од избора уметника до самих пројеката.

Он наглашава да Гварнеријус није комерцијална кућа, и да је потребно да се један тако новији простор у граду, који постоји две деценије, мора рекламирати као да се организује концерт на Коларцу.

Али, разлика је у томе што у Гварнеријус стаје нешто више од 100 људи, а у Коларчевој задужбини 870.

Ипак, како сам чуо, понекад се на Коларцу прода свега 50 до 100 карата, остало се онда подели, што је невероватно. А ми се рекламирамо код нас толико да привучемо и тих 100 особа да нам дођу. За мене је то катастрофа, у томе свему видим пораз класичне музике, у једном тренутку, у овој фази њеног трајања. Ту мислим и на све нас као уметнике, извођаче, као друштво и средину. Тако нешто не би смело да се догоди и дозволи, сматра Колунџија разочарано и анализира стање у друшртву где каже да не може најквалитетнија и најинспиративнија музика да буде побеђена од стране неке савремене сумњиве музике.

То је доста деструктивно. Ми живимо у временима где је то доста логична последица свега. Искрено се надам да ће и буџети да се повећавају, када могу да се отварају толике нове фабрике. Све иде у бољем смислу што се економије тиче, требало би да се више новца онда стави на страну и да се обезбеде и повећају средства за културу, рекао је славни маестро.

Он је подсетио да је у Народној скупштини, те да би волео да тај буџет буде већи, што би свакако требало, али отркива да он то не одређује, већ може само да подсећа путем медија и чини му се да наша земља има скоро најмањи буџет за културу од многих држава у региону и Европи.

Маестро Колунџија добитник је најзначајнијих домаћих признања – Октобарска награда, Вукова награда, Златна лира, Грамата патријарха Павла, Златни беочуг .

Након 4000 концерата, Колунџија не мисли да престане са извођачким делатностима, напротив.

Помислио сам пре десетак година да ми је доста, али ето, чудно је како се човек реинкарнира. Односно, питао сам се – откуд мени енергија да наставим даље са концертима? Ипак, увек размишљам по систему – предаја није опција. Мислим да човек почиње да се суши ако не извлачи оно због чега је рођен. За себе мислим да сам рођен за виолину. Ако сам то осетио већ у петој години живота, онда мора да је тако, објаснио је музички уметник, и даље као вечити младић спреман за нове изазове.

Најважније је за људе да не промаше посао са којим ће се дружити деценијама. Онда је то страшан пораз, ако радите нешто што не разумете и не инспирише вас потпуно. Уметност је најлепши посао на свету у том смислу. У њу улазите, постепено је истражујете, осећате се у томе пријатно, под условом да то добро радите. Наравно, увек има препрека и предности у томе, појави се и неко “али”, и зато је живот занимљив, јер је непредвидљив, не знате шта вас даље чека иза угла, оценио је Колунџија.

Виртуоз класике ће и у новој години одржавати циклусе концерата "У сусрет београдским општинама" и покушати да младима што више приближи класичну музику, што увелико раде светски, а наши виолинисти Стефан Миленковић и Немања Радуловић.

Изгледа да има наде да класика превагне у односу на савремене токове разних музичких појава субкултуре, а о томе Колунџија има посебан став.

Све је то јако тешко, јер прво мора све доћи у равнотежу, да се направи један баланс. Пре свега требало би да сви имамо исти систем могућности у представљању наше музике. То значи да сви ти уметници који се баве класичном музиком морају имати шта да кажу, треба да се потруде да то и представе, анализирао је музичар ситуацију, осврнуо се на медије, и рекао да би они који владају медијским небом, морали да дозволе да се то све чује.

„Ти власници медија би заправо имали неки општи интерес, да они то разумеју као једну врсту потребе, иако их то не интересује. Дакле овако да размишлају: имам телевизијски програм, одговоран сам према средини у којој живим, јер мој канал гледа на милионе људи, а не морају само ове разне петпарачке приче сваку ноћ и дан".  Одговорност није само зарадити новац и кажете – ево, ја сам успео, снашао сам се.  изричит је Колунџија који сматра да сваки уметник мора да има потребу да се представи и бори за своје место као што се бори да свира што боље, и то су дакле два терена које је потребно савладати.

Многи музичари класике су данас у свом свету. И ја сам био дуго у том свету и било ми је тешко да се укључим у тај "нормалан" свет који живот налаже, а ради се о пословном аспекту. Све то није нимало једноставно за нас, и многи би радије да све то дође само од себе, и да падне с неба. Дакле – ја свирам сјајно и то је довољно. Али нажалост, то уопште данас није довољно, с не много оптимизма је говорио Танјугу Колунџија.

Према његовим речима, музички менаџер неће превише да се бави послом у Гварнеријусу или некој установи културе, јер не може да заради довољно од тих уметника, он мора да узме својих 15, 20 или 30 посто, и више, све је ствар договора.

Лично то не поздрављам, али ти односи постоје. Музичар ће да свира и за 10 посто, ако му се чини да је то важно њему лично, а менаџер може да узме све остало од зараде. Не верујем да је то тако, али ево зашто може да се то дешава: ако уметник сам нема ниједан концерт, не добија прилику да га публика види и слуша, а са менаџером једино може да свира, онда се одрекне свега да би се представио. Јако је важно наступати јавно, довољно интензивно, да човек осети да га то стално тера да свира што боље, да буде у форми, да мења програме на концертима, и да све иде узлазном линијом, приближио је ситуацију Колунџија, како то изгледа на тржишту данас, где није у фокусу само - уметност.

У овом времену веома је тешко младима да остваре или да живе у оно доба у коме сам ја живео. То време је било много лепо. Био сам први уметник који је морао да свира исти програм на Коларцу и три концерта заредом, јер је интерес публике био толики, да нису могли да стану у један наступ. Тако се дешавало и са Ивом Погорелићем, једноставно публика долази, купује карте, и зачас се распрода све, и одмах се заказују нови концерти, када је Коларац слободан" подсетио је виолиниста.

Тако он сматра да сви ти момци и девојке који свирају класику, заправо немају публику, нису се за њу изборили, медијски нису представљени, “можда се сами не труде довољно, немају вероватно ниједан адут осим квалитетног свирања, али то је мало”.

За данашње време када се тражи још нешто осим талента, они морају да смисле који је то адут који имају уз свој квалитет. Може то бити – провокација. Немања Радуловић има ту врсту провокације и то је оно што је привлачно публици. Сјајан је као музичар, свирач, и донео је још једну димензију која овде није била примећена, осим можда Најџела Кенедија у мањој мери. Једноставно он то ради, има ту енергију која излази из њега, распламсава се. Немања је онда нашао пут за добро свирање и мислим да публика више долази због његових наступа, односно да виде како ће то да изгледа, па онда из разлога да чују како ће то и да звучи”, похвалио је старији колега млађег на успеху и рецепту за исти, каже Колунџија.