Језикоманија: Оригинална копија
Свакодневно наилазимо на спојеве речи као што су „јавна тајна”, „оштроумна лудост”, „гласна тишина”, „тиха бука”, „млада старост”, „паметна глупост”, „мудра будала”, „скромна раскош”...
Иако су на први поглед два неспојиви, значењски супротна појма (антоними), ови спојеви крију дубље значење и откривају истину – „погађају право у мету”.
Ово је стилска фигура, подврста контраста или антитезе, односно парадокса у којој се спајањем противречних појмова ствара нов парадоксални појам и зове се оксиморон. Појам оксиморон потиче од грчких речи όξύς – оштар и μὠρος – туп, луд и дословно значи „оштроумна лудост”.
У свакодневном говору, такође, сусрећемо се са оксиморонима користећи их као фразе: готово савршено, оригинална копија, константна варијабла, виртуелна стварност, сигуран ризик, тамна светлост, напола готово, живи фосил, нов и побољшан, стопостотна шанса, истинита бајка...
У називима неких књижевних дела препознају се оксиморони: Жива смрт, Позната незнанка, Зимско летовање, Цвеће зла…
Оксиморон најчешће препознајемо у синтагмама сачињеним најчешће од две речи (нпр. дрвено гвожђе) које су значењски супротстављене, могло би се рећи „не припадају истом коду”. Да бисмо га разумели, морамо наћи везу међу спојевима које га чине. Обично је једно значење буквално, а друго пренесено.
Дакле, у оксиморону је прикривен поглед на свет, њиме се покушава исказати свеопште искуство, закључак, поента.
Н. Мирковић