Гротескни политички театар страшног Страке из Черевића

Досадашњи резултат овог подухвата је појава неколико стрип албума на радост свих стрип новооријентисаних читалаца. Темељ садржаја ових књига је Стракин надалеко знани „Самоникли коров“ (који се једно време звао и „Вишегодишњи самоникли коров стрип“), фанзин објављиван у дигитално/електронском облику и дистрибуиран путем интернета, односно слањем на адресе заинтересованих читалаца а који и данас излази (и прешао је 550 бројева). Страка је манир фанзинског деловања стрип алтернативаца из 1990-тих (у форми фотокопираних свезака) пребацио на нови медијум који је још отворенији и, уз нешто основног „хардвера“, доступнији неограниченом броју „конзумената“ те, не мање важно, практично неуништив (за разлику од папирних фанзина који су често, у вртлогу година, изгубљени па их немају ни њихови издавачи/аутори). Ипак, оригинални „облик“ стрипа је онај у папиру па се чини, барем припадницима „старе школе“, нормалним и једино исправним да он постоји и у том облику (без обзира да ли постоји у „електронском издању“). Руководећи се овим принципом Страка је у „Стрип провалама“ (Братство душа, 2020) неколико одабраних „Самониклих корова“ из „дигиталног“ вратио у „аналогни свет“ враћајући им просторне димензије и тактилност.

Албум започиње низом веселих табли посвећених женама и то оном делу „лепшег пола“ који је опседнут својим изгледом и негованошћу односно „бенефитима“ које њихова лепота мора да им донесе (од обожавања до материјалне-луксузне сатисфакције). У наставку читања лик младе жене постаје оличење „младе државе“ која, као свака неискусна особа, пролази кроз низ искушења и недоумица, од историјских претензија и улоге, начина организовања и спровођења власти, партијских заврзлама (у минициклусу „Малолетна порнографија“), идолатрије, родољубља и национализма, (не)извесних интеграција у Европу... Мешање улога жене и државе извор је додатних комичних ефеката јер  гег који започне као спрдња на неку „женску“ тему бива изврнут у политички виц или обрнуто. Тиме Страка доказује како сопствену духовитост и домишљатост тако и постојање дубљих слојева језика који се у свакодневној, рутинској комуникацији запоставља што осиромашује интелектуалне хоризонте појединаца али и маса, дакле народа. Хумор који се не исцрпљује на тривијалним доскочицама већ претендује на нивое сатире као и ироније све до потпуног апсурда неминовно се мора, као „средством за рад“, амбициозније служити језиком и његовим значењима. Овај Стракин метод видљив је у неколико прича о затвореницима и њиховим згодама и незгодама, посебно о преступнику који се кажњава јер није добро испричао политички виц па га шаљу у затвор да усавршио своје приповедачке способности. Ванредно је допадљив и циклус табли под називом „Животињска фарса“ који меша поставке из знамените Орвелове новеле са препознатљивим моделима понашања политичара (не само у нашој земљи). Урнебесни гегови допуњени дозом ироније као део (локалног али и универзалног) политичког циркуса утолико су делотворнији што нису савремени већ стари деценију па и више. Протек времена потврдио је Стракина запажања и предвиђања односно недвосмислено потврђује да се готово ништа битно није десило на овим просторима, што је довољно да знатижељном читаоцу застане кнедла у грлу.

Стракина субверзија има и свој визуелни лик пошто он и надаље не мари превише нити за принципе цртања нити за формирање табли. Разбарушене линије из једне слика улазе у другу, карикатурални ликови бивају редуковани до скица, од потпуног одсуства сенки стиже се до оштрој кјароскуро поделе на бело и црно. Не инсистира се на допадљивости „на први поглед“ нити на естетици ружног или чистој апстракцији - иако их има као што има и табли које су, за промену, урађене сасвим конвенцијално.

Илија Бакић