Groteskni politički teatar strašnog Strake iz Čerevića

Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Temelj sadržaja ovih knjiga je Strakin nadaleko znani „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“), fanzin objavljivan u digitalno/elektronskom obliku i distribuiran putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca a koji i danas izlazi (i prešao je 550 brojeva). Straka je manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebacio na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, originalni „oblik“ stripa je onaj u papiru pa se čini, barem pripadnicima „stare škole“, normalnim i jedino ispravnim da on postoji i u tom obliku (bez obzira da li postoji u „elektronskom izdanju“). Rukovodeći se ovim principom Straka je u „Strip provalama“ (Bratstvo duša, 2020) nekoliko odabranih „Samoniklih korova“ iz „digitalnog“ vratio u „analogni svet“ vraćajući im prostorne dimenzije i taktilnost.

Album započinje nizom veselih tabli posvećenih ženama i to onom delu „lepšeg pola“ koji je opsednut svojim izgledom i negovanošću odnosno „benefitima“ koje njihova lepota mora da im donese (od obožavanja do materijalne-luksuzne satisfakcije). U nastavku čitanja lik mlade žene postaje oličenje „mlade države“ koja, kao svaka neiskusna osoba, prolazi kroz niz iskušenja i nedoumica, od istorijskih pretenzija i uloge, načina organizovanja i sprovođenja vlasti, partijskih zavrzlama (u miniciklusu „Maloletna pornografija“), idolatrije, rodoljublja i nacionalizma, (ne)izvesnih integracija u Evropu... Mešanje uloga žene i države izvor je dodatnih komičnih efekata jer  geg koji započne kao sprdnja na neku „žensku“ temu biva izvrnut u politički vic ili obrnuto. Time Straka dokazuje kako sopstvenu duhovitost i domišljatost tako i postojanje dubljih slojeva jezika koji se u svakodnevnoj, rutinskoj komunikaciji zapostavlja što osiromašuje intelektualne horizonte pojedinaca ali i masa, dakle naroda. Humor koji se ne iscrpljuje na trivijalnim doskočicama već pretenduje na nivoe satire kao i ironije sve do potpunog apsurda neminovno se mora, kao „sredstvom za rad“, ambicioznije služiti jezikom i njegovim značenjima. Ovaj Strakin metod vidljiv je u nekoliko priča o zatvorenicima i njihovim zgodama i nezgodama, posebno o prestupniku koji se kažnjava jer nije dobro ispričao politički vic pa ga šalju u zatvor da usavršio svoje pripovedačke sposobnosti. Vanredno je dopadljiv i ciklus tabli pod nazivom „Životinjska farsa“ koji meša postavke iz znamenite Orvelove novele sa prepoznatljivim modelima ponašanja političara (ne samo u našoj zemlji). Urnebesni gegovi dopunjeni dozom ironije kao deo (lokalnog ali i univerzalnog) političkog cirkusa utoliko su delotvorniji što nisu savremeni već stari deceniju pa i više. Protek vremena potvrdio je Strakina zapažanja i predviđanja odnosno nedvosmisleno potvrđuje da se gotovo ništa bitno nije desilo na ovim prostorima, što je dovoljno da znatiželjnom čitaocu zastane knedla u grlu.

Strakina subverzija ima i svoj vizuelni lik pošto on i nadalje ne mari previše niti za principe crtanja niti za formiranje tabli. Razbarušene linije iz jedne slika ulaze u drugu, karikaturalni likovi bivaju redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stiže se do oštroj kjaroskuro podele na belo i crno. Ne insistira se na dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih ima kao što ima i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim konvencijalno.

Ilija Bakić