(ФОТО, ВИДЕО) Прича од које се ЛЕДИ КРВ У ЖИЛАМА Швабе су закуцале на њена врата и она је за минут ОСЕДЕЛА ОД СТРАХА Глумици, која је на даскама СНП-а изградила ЗАВИДНУ КАРИЈЕРУ, у животу је било све САМО НЕ ЛАКО
Чувена глумица Рахела Ферари била је једна од оних које се не заборављају. Остала је упамћена по чувеној улози у култном филму "Тесна кожа", али и бројним другим, а на њене реплике се и данас често смејемо.
Свој неоспоран таленат за глуму преточила је у бројне улоге, које су махом биле смешне и комичне, али ретко ко зна да се иза тог лица које смо добро запамтили крила тешка и потресна животна прича проткана најстрашнијим догађајима.
Рахела је рођена као Бела Марија Розалија Рохел Фрајнд, 27. августа 1911. године у Земуну, у сиромашној јеврејској породици. Много година касније, у једном од интервјуа овако је описала прве године свог живота:
Моја младост, то је земунска периферија. Детињство без играчака, без ичега. Изађем на улицу, идем уз плот, чучнем и посматрам мраве! Ту се развијала моја машта: сама сам себи причала приче, измишљала их о тим мајушним мравима, те они сад иду кући, па шетају, трче, набављају храну, а ја сам се играла с њима и правила им разне препреке. Ставим травку да им препречим пут, онда направим мост или их скренем у другу страну. Било је то моје мало позориште дизнијевског типа – мрави су били моји мали глумци, а ја свемоћни редитељ.
Као Бела марија Розалија изградила је завидну глумачку каријеру глумице у Српском народном позоришту у Новом Саду и Уметничком позоришту у Београду. Онда је дошао рат и све променио.
Будући да је била Јеврејка, а Јеврејима је током Другог светског рата чак и кретање било ограничено, уследили су тешки дани за њу и њене сународнике. Јевреји су тада морали да носе жуте траке око руке, а потом су почеле депортације. Како би избегла ту судбину, Рахела је покушала да се сакрије.
Почела је да се скрива по подрумима и таванима на периферији Београда код било кога ко је био вољан да је прими, некад и у замену за новац.
Рахела је уточиште нашла у једној кући у Жаркову, где је живела под лажним именом. Наденула је себи име Ружа, а само једна жена у згради знала је право порекло ове храбре жене.
На врата куће у Жаркову једног дана закуцао је Гестапо. Иако је већ месецима била у бекству, Бела се у том тренутку парализовала од страха. Руке и ноге као да више нису биле њене, сталаја је укочена док су скромном кућом ођекивали повици и ударци са улазних врата.
Требало јој је минут-два да дође к себи. Знајући да нема шансе да побегне, Бела је пришла вратима и отворила их како би се суочила са судбином. Није ни слутила да ће се у само неколико секунди иза њих створити њена комшиница која јој је дословно спасила живот.
Утрчала је у њен стан оставивши Немце у шоку, и викала како је Ружа примељена у позориште. Рахела је одмах схватила поруку, потрчала комшиници у згарљај одигравши улогу која јој је задржала главу на раменима.
Почастила је зачуђене Немце ракијом, а они су од шока заборавили да је легитимишу и тако је глумица надмудрила сигурну смрт. Након тога Бела је отишла из стана у Жаркову, скривала се на тавану на Цветковој пијаци све до краја рата 1944. године.
Затим је седамдесетих година прошлог века променила име у Рахела Ферари по којем је и данас многи памте. Рахела се удала за глумца Александра Стојковића, старијег брата Данила Бате Стојковића.
Иако је силно желела децу та жеља јој до краја живота није била испуњена.
Дневник/Глоси
