Будућност Марвеловог филмског универзума: Соко и Зимски војник

Овај филм је обележио врхунац суперхеројског спектакла и поставио нове стандарде у многим категоријама, поготово у грађењу “заједничког филмског универзума”. Са друге стране, премда је „Крај игре“ - прикладно називу - обележио крај једне филмске и поп-културне ере, МЦУ франшиза (Марвелов филмски универзум) је морала да се настави. Али куда даље са франшизом која ја имала тако свеобухватно финале?

Ако је судити по најављеним пројектима, будућност МЦУ лежи у комбинацији филмова који истражују неке друге жанрове и мини-серија које треба да служе као “гориво” за Дизнијев нови стриминг сервис, Дизни+. Тако нам ускоро долази шпијунски трилер „Црна Удовица“ и борилачки филм „Шанг-Чи“, а недавно се завршило емитовање прве МЦУ серије, „WandaVision“.

„Соко и Зимски војник“ (СиЗВ) је друга по реду Дизни+ минисерија. У поређењу са „WandaVision“, ово је далеко мање експериментално издање, које истовремено садржи неке од најбољих елемената сваке Марвел продукције, али и њених најгорих ексцеса. Ако је „Ванда“ направљена са жељом да се широј гледалачкој публици прикаже како Марвел може бити далеко више од стандардне суперхеројштине, „СиЗВ“ служи као подсетник да је класични МЦУ још увек ту.

Током шест епизода, пратимо Сема Вилсона и Џејмса “Баки” Барнза (титуларни суперхеројски двојац Сокола и Зимског војника) и њихове авантуре у пост-„Крај игре“ свету. Стив Роџерс, некадашњи Капетан Америка, дубоко је утицао на животе оба ова лика и ниједан од њих не зна како треба да се носи са питањем онога што је остало иза њега и као човека и као симбола.

Док се њих двојица боре са кризом идентитета, свет се полако опоравља од победе над Таносом и повратка нестале половине светске популације. „Спајдермен: Далеко од куће“ и „WandaVision“ су се већ дотакли ове теме, али „СиЗВ“ испитује дубље социолошке и политичке рамификације овог догађаја и гради свој централни конфликт око њега. Када се група младих револуционара који су незадовољни враћањем старог светског поретка дочепа Супер војничког серума - истог оног који је Роџерсу дао супермоћи - они га користе за серију терористичких напада. Упркос међусобним несугласицама, Сем и Баки су принуђени да се удруже како би их зауставили.

Чинило се да ће ова серија пратити стандардни формат тзв. buddy цоп филмова попут „Смртоносног оружја“ или „Танго и Кеша“. Али, ови филмови своју драму, комедију и развој ликова црпе из њихових разлика у карактеру. Традиционално, у оваквим филмовима, један ради све “по ПС-у”, док је други непредвидљив и регулативе посматра као непотребне препреке. Иако се на први поглед може закључити да ће то и овде бити случај, Сем и Баки су једноставно превише слични да се међу њима изроди икаква опипљива хемија и занимљив конфликт. Тек када им се у трећој епизоди придружи нови члан (чији ћу идентитет оставити вама да откријете) ствари постају мало динамичније. Овај лик доноси преко потребно освежење у виду перспективе која је у суштој супротности са моралним компасом протагониста.

Сем питања идентитета и значаја и еволуције симбола, „СиЗВ“ испитује друге тешке теме попут природе моћи и расне неједнакости. Проблем је што и једној и другој теми приступа изузетно површно. Тако су делови који се баве подривањем идеала крцати чудним “поукама”, док су сегменти о расизму (и било шта везано за Ваканду) преозбиљни и скоро наивно карикирани, онако како само мега корпорација попут Дизнија, у жељи да “спере љагу са себе”, то може пренагласити. МЦУ је све до сада успешно одолевао том “главни лик се окрене ка камери и да срцепарајући говор који читавом свету улије наду” клишеу, али СиЗВ је оберучке прихватио овај отрцани стрипски аспект.

Сценарио је прилично неуједначен. Са једне стране имамо неке одличне нове ликове, укључујући “новог” Капетана Америку ког тумачи Вајат Расел, или увек забавне Џулије Луј Драјфус, али и ситуације попут оне где се Сем - који је, подсетимо се, један од најпознатијих људи на свету - инфилтрира у криминалну организацију тако што се претвара да је криминалац “на ког личи.” Сему зазвони телефон у најгорем тренутку и његова сестра открива ко је заиста, чиме се читав план распада. Ово је само најбаналнији пример, серија је пуна сличних “ово је бесмислено, али мора да се деси како би радња напредовала” заплета.

Марвел поседује јасне смернице што се тиче визуелног изгледа сваке њихове продукције и ова серија ту није изузетак. Изгледа одлично, у рангу са било којим другим МЦУ филмом, иако због приземније приче нема потребе за превише (очигледних) специјалних ефеката. У исти мах, то такође значи да се ни по чему не издваја од осталих МЦУ филмова, који, уз пар изузетака попут „Чувара галаксије“, или „Тор: Рагнарок“ сви изгледају униформно, са минималним личним печатом њихових режисера.

Премда није једно од горих МЦУ остварења као што су „Капетан Марвел“ и „Тор: Мрачни свет“, „Соко и Зимски Војник“ је темељно осредња серија у којој ће највише уживати Марвел фанови који не пропуштају ниједно издање њихове омиљене франшизе. За све остале, ово је само још једна споредна прича у МЦУ машинерији и ако не горите од жеље да сазнате шта се десило са Семом и Бакијем после „Краја игре“, слободно је можете прескочити.

Владимир Сумина